Празан. Као продавница пуна скупих играчака, за које нема батерија. Хиљаду година од данас, Пинокио је еволуирао из механичке, у електроничку лутку.
Анимирани филм, нимало надахнуте приче. У поднаслову, он је и П3К. Што је алузија на Y2К, односно миленијумску бубу. Вила није потребна у сегменту полуоживљавања, већ само као финиширање у људско биће.
Овдје је црне коже. С гласом Вупи Голдберг, и зове се Сајберела. Ђепето није тесар, него кибернетичар. Усљед неоствареног родитељског инстинкта, производи дијете-робота. Са чипом за машту.
И ту се стало.
Модернизација дрвеног чељадета је пратила и причу. Али на горе. Равна је, слабо поучна, и без додира са основним постулатима изворне, у којој су лоши дјечаци који пуше и посјећују кладионице, претварани у магарце.
Овдје зли градоначелник Страбол, сасвим добру и невину дјецу, претвара у роботе. Навукавши их у забавни парк, направљен из обећања кћери. У Страболграду је, иначе, све подређено технологији и раду. Нигдје нема мјеста за игру. Шмрц.
Анимација је добро урађена, али уз неузбудљиву комику; дјело оставља утисак незавршеног.
(Редитељ: Даниел Робишуд; Гласови: Хауви Мандел, Малколм Мек Дауел, Вупи Голдбер)
