Или Срби могу докторирати на геноциду у Сребреници у Мелбурну али не могу у Бања Луци, зна се шта те тезе доказују.
Или Срби могу докторирати на геноциду у Сребреници у Бања Луци ако им теза потврђује, доказује геноцид.
У Мелбурну више доктораната на тему о геноциду у Сребреници него на тему геноцид над Абориџинима у Аустралији.
На Округлом столу у својој радној соби на тему „Препоруке бошњачких интелектуалаца коју друштвену методологију и изворе користити приликом истраживања геноцида.“, саопштио сам комшијама да они користе медотологију од ока а подручје истраживања су националне бошњачке фантазије.
ТВСА, Телевизија Сарајево, као телевизија Кантона Сарајево у својим емисијама свакодневно подсјећа на ратне злочине над Бошњацима у Босни и Херцеговини, са тежиштем на ратним злочинима у Граду Сарајеву и Сребреници. Програм им понекад личи на ратни билтен, ратно извјештавање без поштовања етичких и професионалних норми.
Примјер је извјештај са Округлог стола „Ненаучене лекције из савремене историје“ који је одржан у Граду Сарајеву, у организацији Института за истраживање злочина против човјечности и међунаодног права. Погледати:
Анализом понуђених ставова са округлог стола, које смо чули у овом тв прилогу, мислим да би му боље одговарао назив „Ненаучне лекције из савремене историје“, јер осим изношења чињенице да су Слободан Милошевић, Радован Караџић и Ратко Младић, осуђени за геноцид од стране Хашког трибунала и да су судови у Њемачкој донијели четири пресуде о геноциду у Босни и Херцеговини, су истините а сви други ставови које су учесници округлог стола изнијели су обичне националистичке пропагандне приче.
Одмах на почетку изјава директора Института која не доприности истини о овој теми и ради против позитивних кретања која воде до мира и помирења у регији.
„Негирање геноцида у региону је забрињавајућа појава, то показује да владајуће структуре у Србији и РС не одустају од идеологије која је довела до зла и геноцида у Босни и Херцеговини.“, обавјештава нас новинар да је то рекао Муамер Џанановић, директор Института за истраживање злочина против човјечности и хуманитарног права Универзитетеа у Сарајеву.
У наставку прилога директор говори: „Они (мисли на Србе са обје стране Дрине Д.Ш.) не одустају од идеолошких циљева који су довели до агресије на Босну и Херцеговину, масовних злочина и геноцида.
А то значи, да су на дјелу вишевјековни идеолошки циљеви који подразумјевају да се дио Босне и Херцеговине припоји Србији.
Дакле не поштује се суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине.“
„Тема о геноциду над Бошњацима, (намјерно се не говори о геноциду у Сребреници, већ се говори да их цијели свијет разумије да је ријеч о геноциду над Бошњацима Републике Босне и Херцеговине а не о геноциду над Бошњацима Сребренице и околине, јест Сребреница дио Босне и Херцеговине, то нико не спори. Д.Ш.) изучава се и у далекој Аустралији.“ (говори аутор прилога)
За Бошњаке Босне и Херцеговине, који раде на култури сјећања, транзицијској правди Аустралија није далека јер сваке године је професор Хариз Халиловић, са својим сарадницима приближава својим присуством на комеморацији 12. јула у Поточарима и својим наступима у телевизијским емисија и научним конференцијама.
„Професор Хариз Халиловић у Мелбурну био је ментор на неколико докторских дисертација о овој теми, истичући важност правног и институционалног оквира за третирање оваквих злодјела.“ (говори аутор прилога)
Колико је мени познато, као аналитичар пратим дешавања која су везана за тему геноцида на територијама бивших југословенских република и мало је доктораната, магистраната, мастер дипломаната из реда небошњачких народа. Више је Хариз Халиловић урадио за Бошњаке, више од свих њих заједно.
Интелектуалци из реда небошњачких народа са простора бивше Југославије спавају, куњају и заједно са политичарима, новинарима, представницима невладиних организације које су проистекле из ратова деведесетих година само говоре: „Није било геноцида!“
Не оправдава их постојање Инцковог закона који санкционише, кажњава оне који негирају геноцид, али треба имати у виду да покушај забране научног изучавања тема везаних за геноцид у Сребреници је јединствено и не постоји ништа слично у свијету.
„Милошевић, Караџић и Младић су мислили да никад неће завршити на суду. Завршили су и као што су тамо пресуђени.
Стога сунегирање овдје указује да се те геноцидне политике нису смириле. И због тога је битно о овом говорити, изучавати на научној разини и још једном указивати на опасност шта геноцид значи.“ (Х.Х.)
„Судови су у Њемачкој још 97 и 99 године донијели четири пресуде за геноцид у Фочи, Добоју, Калесији и Котор Вароши.
Међутим, јавност као и институције у Босни и Херцеговини ријетко истичу и корист ове чињенице. (говори аутор прилога)
Да су ове пресуде судова у Њемачкој правно ваљане, (са валидним свједоцима и документима) биле би употребљене на суђењима Слободану Милошевићу, Радовану Караџићу и Ратку Младићу.
Зато по мени те пресуде нису ни битне, нису аргумент за било који користан наратив. Њихово постојање говори само о ратним и поратним манипулацијама у служби купљеног наратива да су само Бошњаци жртве грађанског рата, одбрамбено-отаџбинског рата 1992 до 1995 године.
