С аспекта жеља политичких елита у Бањој Луци, Мостару и Сарајеву да лобирањем код различитих страних фактора остваре своје интересе који су у принципу противни интересима ових других у БиХ ништа специјално се на крају неће десити.
Максимални досег јесте очување статуса кво и успостављеног баланса од прије тридесет година. Поставља се питање вриједи ли оволико трошење времена, енергије и ресурса да би се добило оно што се ионако има.
Поготово знајући да су страни фактори и направили систем овдје какав јесте и да ће на крају увијек манипулисати овдашњим народима.
Кад се ствари посматрају реално, прагматично, системски и уставно-правно јасно је да оно што траже Сарајево, Мостар и Бања Лука ови центри могу завршити не са странцима, већ једино једни са другима. По мом виђењу ствари, колико год се чинило другачије, интереси Хрвата, Срба и Бошњака у БиХ не да нису стратешки конфронтирани него су комплементарни. Е сад, то што није исти случај са њиховим тренутним политичким олигархијама друга је ствар јер исте су инсталиране са стране како би овај простор био нестабилан и оне наплаћују ту своју издају интереса својих народа.
Али, ако би се ствари за тренутак посматрале хладно, рационално и са стране увидјели бисмо да ми имамо сасвим коректан постојећи уставно-правни оквир који и може и треба бити лагано коригован како би се успоставило повјерење, осигурала дугорочна политичка стабилност, развијала економија и враћао оптимизам људима. Конкретно би се до тог дошло рјешавањем кључних и реалних политичких захтјева три конститутивна народа.
Што се Срба тиче, ОХР треба затворити и стране судије из Уставног суда БиХ морају бити елиминисане, при чему је додатно важно законом уредити рад Уставног суда БиХ и исти ограничити на стриктно уставна а не политичка питања.
Дакле, досадашње елементе присилне централизације ваља елиминисати како се Република Српска не би осјећала институционално угроженом факторима који су реално политички.
Такође, треба ствари враћати ка оригиналним дејтонским надлежностима БиХ јер се испоставило да сем двије-три у међувремену пренесене надлежности централни ниво просто не ради добро посао.
БиХ треба да има веома лимитиран број надлежности, но исте треба да обавља брзо, ефикасно и квалитетно. То је у најбољем интересу и саме БиХ, али и Бошњака јер ће им политичко-стратешки далеко више значити БиХ која ефикасно функционише него БиХ која је примјер нефункцонисања.
У том смислу, није спорно реформисати одређене аспекте рада Савјета министара БиХ и Представничког дома на начин да би се умањивале могућности успоравања или блокаде доношења одлука. То значи да би простор за блокирање поступка доношења одлука на централном нивоу био мањи а што је интерес Бошњака.
С друге стране, интерес Срба и Хрвата би био сачуван јер би одлуке које доноси централни ниво биле лимитиране на мали број надлежности БиХ, а при том би се кроз Предсједништво БиХ и Дом народа ПС БиХ чувала могућност заштите виталних (али заиста виталних) националних (и заиста националних) интереса.
Кад је ријеч о Хрватима и Бошњацима, и једни и други имају интерес снажне позиције кантона у ФБиХ. ФБиХ је по дефиницији федерација кантона и логично је да се у њима одвија гро економског, социјалног и инфраструктурног живота. Тако би се кроз постојећи уставни систем осигурао политички идентитет Хрвата, али и сами Бошњаци би у кантонима у којима су већина имали шансу да се заиста политички изразе јер, објективно, ништа њима Срби и Хрвати не сметају да покажу шта знају и умију у сарајевском или тузланском кантону.
Додатно, чланове Предсједништва БиХ треба бирати у Парламентарној скупштини БиХ и на тај начин би се елегантно ријешили сви постојећи проблеми: Хрвати би добили свог легитимног члана Предсједништва БиХ, све пресуде судова би биле испоштоване, али додатно би се омогућило и да извршна власт буде заиста функционална јер би се по вертикали и хоризонтали чинили исти фактори- а функционалност власти би, по дефиницији, требала да буде интерес Бошњака.
Према томе, јасно је да ми сами овдје можемо једини ријешити своје односе. Немогуће је да ће странци присилити било који народ у БиХ да иде испод својих црвених линија и историја је то више пута показала. Не иде то тако и не треба да иде. Постоје механизми да сами на оптималан начин уредимо своје односе и ствар је новог политичког приступа да се то и реализује. Сви они којима је добро било годинама и деценијама паразитирати на постојећим проблемима и тако остајати на власти и крцкати ресурсе по природи ствари просто нису заинтересовани да мијењају приступ и ризикују да остану без моћи.
Милко Грмуша
Преузето са: milkogrmusa.medium.com
