Не знам, ја иза овога видим прсте католичке цркве. Завршава се опет наравоученијем о жртвовању себе за друге.
Шупка на послу сви малтретирају, а он је заљубљен у неку радну колегиницу коју среће годинама у згради корпорације. И никако нема храбрости да јој приђе.
Кад се једном изнервира, призове ђавола у лику страшно згодне Лизабет Хурли. Елем, она га увлачи у низ од пет прича, у којим он пожели нешто, али то увијек има кваку. Ђаволица га вазда пређе.
Зажели у замјену за душу да је богат, снажан, паметан, предсједник, а испадне краљ кокаина, глупи кошаркаш с малом китом, писац педер, предсједник Линколн и тако даље.
Углавном, све у циљу психотерапије оних који нијесу задовољни својим малим животима, у смислу да играње игара на срећу неће ријешити све њихове животне проблеме, него се требају усмјерити на то да буду задовољни оним што имају.
И да се окрену Богу, наравно, што у затворској ћелији главном јунаку исприча Бог-чамуга. Послије све буде како ваља и требује, јер нађе исту такву дјевојку у коју се заљубио, јер му је постала комшиница. Она у коју се заиста заљубио, виђа се са неким другим. А ова јој није сестра.
И тако Ђаволица и Црнац-Бог, играју шаха на риви, док њих двоје ходају заљубљени… Трућ-трућ.
(Редитељ и писац: Харолд Рамиз; Писци: Петер Кук, Дадли Мур, Лари Гелбарт, Питер Толен)
