Јако добро приказано нервно растројство. На начин, који тек у посљедњој четвртини филма постаје досадан.
Што је пуно, за урадак из овог периода, на самом почетку дозвољеном за приказивање од стране британског цензорског одбора, али само у случају да у публици нема млађих од 16 година.
Невјероватно је шта године учине од нечијег лица. Анђеоски лијепа Катрин де Нев, овдје је медијум који ради у козметичком салону и уређује нокте богатим бабама. Често се замисли, и зури у празно.
Веома се свиђа младом и згодном момку, али она је потпуно незаинтересована за њега. На један пољубац, панично бјежи из кола и кући предано пере зубе. Изнервирана, пошто љубавник њене сестре све чешће навраћа у њихову кућу, и оставља четкицу за зубе у њеној чаши над умиваоником. Уз то, приморана је да слуша уздисаје своје сестре касно у ноћи.
Уопште, звукови су један од носећих дјелова приче. Њен стан је преко пута неког самостана или католичке школе, гдје се преко дана чују весели усклици дјевојака које се лоптају, а у поноћ звоно.
Шарлота је опсједнута пукотинама, и чини јој се да чује громогласан зид, који је заслужан за пукотиницу уз вентилациони отвор на зиду.
Те њене визије постају све очигледније и учесталије, када јој сестра и љубавник оду на одмор. Она вади зеца којег нијесу испекли за вечеру, и ставља га уз бритву на сточић уз телефон. И он тако стоји данима, прикупљајући још и звук муха. Мало по мало, њено растројство постаје све веће. Три дана није дошла на посао, гдје је раскрвавила прст муштерији. Другарица, једноставна женица која има проблема са мушкарцима, покушава да је развесели. Упућујући је и препричавајући филм Чарлија Чаплина, облачи је потпуно безвољну. Онда, у једном тренутку, налази у њеној торбици срце.
Зидови стана пуцају, из њих излазе руке које би да је дохвате, и што је вјероватно било одлучујуће за цензоре, након што је само изгледало да неко хода по кући, почиње редовно да је заскаче и силује некакав таман, необријан човјек у поткошуљи.
Телефон јој звони непресатно, и често шути са оне стране. Нека жена која је зове курвом, теретећи је да је њен човјек код ње. Затим тај млади момчић, проваљује врата да би разговарао са њом. Она, узевши прво свјећњак за одбрану, убија га њиме и убацује у каду, коју је раније напунила водом, и потпуно заборавила да затвори славине кад је ишла на посао. Пукотине почињу све више да је опсједају. У стан упада и рентијер, којем није однијела паре које је оставила сестра. Он, видјевши њене ноге и растројство, покушава да је напаствује. Она га, заузврат, изреже бритвом која је стајала уз зеца. То је једино мало неувјерљиво, али га она убије.
Такву, потпуно трокирану, налазе је испод кревета у кући са два мртваца. Односе је љекару, и ту се завршава. Без досадних расплета, карактеристичних за амерички филм, који сам очекивао од стране кафанских другова младића који је у Шарлот био заљубљен.
Ово би у основи требао бити хорор. И заиста некада, након те маратонски равне атмосфере, успјешно трзне јаким звуком и неочекиваним призором. Шарлотин неенглески нагласак, ријешен је тако што се посматра фотографија њене породице, направљена у Бриселу. Глума, иако оновремено пренаглашена као у случају хистерије њене сестре по повратку с пута, веома је добра и издржаће зуб времена. Као што ће и лијеп лик крхке плавуше, остати само на филму.
Тај мотив одрађен и у Розмариној беби, очигледно је уз окултне теме главна опсесија Поланског.
(Редитељ и писац: Роман Полански; Писци: Герард Брах, Дејвид Стоун)
