Ово је филм да се јуначки испишаш од смијеха, уколико ти је заиста до тога. Без такве намјере са уласком у гледање, угођај квари претрпаност и неуједначеност радње, уз масу жешћих продукцијских промашаја.
Од њих је најрепрезентативнији онај кад полицајац који их јури скреће на пут према литици у мрклом мраку, да би тренутак касније наишао на Харолда и Кумара који полијећу змајем по јасном дану, сванулом у непуних минут или два филмског времена. У нашем случају, то је краће од секунде.
Осим овога, највећу срамоту буди могућност да се њих двојица попењу на гепарда одбјеглог из зоолошког врта, те са њим одјашу далеко у супротном правцу. Јахање чите вријеђа интелигенцију и најнапушенијих посматрача, ако су макар једном погледали неки од сателитиских образовно-пропагандних канала из Уједињених Ентитета Сјеверне Америке (читај: Дискавери). То је врло битно, будући да је марихуана овдје света биљка и извор све свјетске среће.
Харолд је косоки шмокљан, који по читав дан ради као шегрт у канцеларији инвестиционих банкара. Кумар је исто шмокљан, али са мало надрканијим ставом, те чоколадном бојом коже, која одаје хиндуско поријекло. Њих два се напуше као звјерке, те онда одлучују да оду на клопу. Гдје друго него у Бијели Замак, угоститељски објекат рекламиран до крајњих граница преко ТВ, којег, јелте, шмокоси гледају до изнемоглости.
То постаје лајтмотив путовања, на којима им се испречује посјета азијатском кампусу, куповина прескупе дроге, скејтери-притајени нацисти, полиција која малтретира црнце и остале, реднек који воли Исуса и допушта да му путници намјерници уживају жену (али ако ће бити учетворо!), Холивудска звијезда која им украде кола, заглављивање у полицијску станицу, бијег из ње, полицијска потјера колима, те – на крају спуштање уз помоћ змаја.
По дану, наравно. Са нашом компанијом увијек летите по дану, чак и ако сте се у ваздухоплов укрцали ноћу.
(Редитељ: Дени Лаинер; Писци: Џон Харвиц, Хејден Шлосберг)
