Нема ствари у овом филму која није клишеизирана. Једино што истински овај филм не сврстава у екипу тоталних глупарија, јесте јуначки богата продукција.
И установљење обичајног права, по којем ни један филм са шареном ногометном лоптом не може проћи без Винија Џоунса. А ни Шекспира, чијим је комадом (Twelfth night), по ријечима са уводне шпице, надахнути сценаристи овог филмића.
Он је у основи нешто као комбинација Мин Машин, те Бенд ит лајк Бекам. Све то, наравно, отјелотворено дубокоџеповским приступом Дримвркса.
У најкраћем, централни мотив је преоблачење. Преодјева се млађана ђевојка, у својега нешто старахнијег брата. Све то јер им хоће укинути школски жемски тим, а њој не дају (а она најбоља, јебате) да игра са мушкима. И тако, згоде и незгоде, љубавни вишеуглови, другарство, патетика, патриотизам, авантура и другарство.
Зар већ нијесам рекао другарство?
Све у свему, свака крпа нађе закрпу у драматичној завршници, гдје се њен брат врати из Енглеске дан раније, и почне се мувати са рибом која је заљубљена у његову сестру, а она пак у момка који је љубоморан на ту исту сестру, јер се њему свиђа та која је отишла са њеним братом. А све то, триста му мишића јебем, јер су били у заблуди да је она људина.
Како и каже име филма.
(Редитељ: Енди Фикмен; Писци: Иван Лесли, Карен Мек Кала Луц, Кирстен Смит)
