Овај филм је класични прекомбиновани кримић, са свим елементима очекиване политичке коректности и некоректности.
Неколико људи се буди у складишту обезбјеђеном врхунски. Не знају шта су, ко су, и шта раде ту. Неки везани, неки рањени, али углавном изубијани. И та амнезија, а потпуно јасно криминално дешавање око њих, тјера их да се плаше какав ће крај извући када коначно неко дође по њих.
Е, сад.
Мало по мало, враћа им се меморија. На крају се сви скоро потпуно сјећају ко су, и то додатно закомпликује сценарио пун компликација и детаља. Снимљен је на задовољавајућем нивоу за Холивуд, али општа оцјена свих саставака филма би била: осредњи. И избор глумаца, и сценарио, и режија, и костимографија. Прави филм у низу.
Све у свему, лик који се први пробудио, и за чију се судбину највише занимамо, прво испада да је један од отмичара два богата човјека. Затим да је изгубио кћерку и жену, те се чини како би хтио да учини нешто добро за свој живот, а онда, на опште разочарење, да је полицајац на тајном задатку, само је ту ситницу заборавио.
Е, ако смо мислили да је то мало исувише коректно, испоставља се да је жена преживјелог и отетог рад откупнине (други, неповјерљиви гунђавко, погинуо је спашавајући живот полицајцу-отмичару) у љубавној вези са андеркаверашем, те да су то све намјестили да би овај био убијен, а они се докопали пара и отпочели живот сами.
На крају, опет се коригирамо у политичком смислу, те он враћа ковчег пун пара полицији, тј. том човјеку чију жену трти.
Дирљиво.
(Редитељ: Симон Бренд; Писац: Метју Вејн)
