Можда би у кадру када капетан Ниџо Врабац обори кокосовим орахом једног од лигњолике посаде која се домогла шкриње, неки ботаничар знао протумачити да ли су снимали на правој локацији. Види се ту доста биља у кадру.
Ја нијесам један од њих. Такође не могу да утврдим, зашто је код англосаксонаца било толико популарно гледати поменуто остварење. Нема у овом филму ништа толико занимљиво, изузев ако је можда потрефио ту нит да се у биоскоп може ићи породично. И то са једнаким весељем у широком генерацијском дијапазону.
Све у свему, журка се наставља. Таман су мислили да ће им бити лијепо и да ће се узети, али покварени представник британске круне их оптужује за помагање Џеку Спероу. Младожења иде да га тражи да би помогао, а младу држе заточену. У међувремену и она побјегне, али онда он оде с Црног бисера и заглави на уклетом гусарском броду. Њега води капетан са главом хоботнице, а морнари су антропоморфне прилике, саздане од плодова мора.
Међу њима се, по срећи или несрећи, налази отац нашег јуноше. Све је ово закувао Ниџо Врабац, пошто га је капетан поменутог уклетог брода (биће Летећи Холанђанин) проклео и послао чудовишног Кракена (великим словом) да га тражи.
Е сад, ми имамо овдје масу спектакуларних и рачунарском техником набуџених сцена, са великом количином комике приближне дјеци. Што ће рећи крајње наивне, кунг-фу стилизоване и немогуће.
(Редитељ: Гор Вербински; Писац: Тед Елиот, Тери Росио…)
