autor: Senka Trivić
Koliko ste zadovoljni dosadašnjim
rezultatima NTC sistema učenja i koje biste izdvojili kao najznačajnije?
Ovo što se dogodilo sa programom je prevazišlo sva moja očekivaja,
jer sam počeo da malo doprinesem školskom sistemu, tako što ću pokušati da
primenim neka konkretna medicinska otkrića – direktno u radu sa decom. Počeo sam
pre 10-ak godina sa letnjim školama za decu iz dijaspore, u početku sa Mensom i
Maticom Srpskom, a kasnije sa projektima koje sam realizovao sa Ministarstvom
za dijasporu, zatim sa UNICEF-om i najviše sa Savezom učitelja Republike
Srbije. Rezultati su bili vidljivi posle nekoliko meseci, a deca su jako
pozitivno reagovala na ovakav način rada. Ovo bi bilo nemoguće da nisam imao
podršku i pomoć Ljubomira Kustudiča i Uroša Petrovića (prijatelji iz Mense),
koji su uložili puno ličnog vremena, truda i znanja da ovo se pokrenemo, a Uroš
je i koautor programa. Najznačaniji rezultat u ovome što radimo, je
saradnja sa Savezom učitelja Republike Srbije, jer se radi o grupi entuzijasta
koji pokušavaju da pomognu da malo pomerimo granice, da uradimo nešto dobro za
našu decu jer mislimo da može i mora bolje da se radi.
Riječ dvije o suštini NTC programa?
NTC program je praktična primena novih otkrića iz
neuronauka u pedagogiji, a program je podeljen u 3 dela: razvoj mozga i ukupnih sposobnosti, razvoj sposobnosti za učenje i primena naučenog, tj funkcionalno znanje.
A u sva tri segmenta ima puno toga što možemo da
popravimo, jer u razvoju mozga i ukupnih sposobnosti su roditelji jako važni, a
oni često prave velike greške koje mogu da uspore ili oštete razvoj deteta. Za
taj deo programa smo napisali i knjigu “IQ deteta, briga roditelja” koja služi
kao vodič roditeljima koji imaju dete od 3 do 7 godina.
Drugi deo programa je važan segment, jer pokušavamo da objasnimo
da mozak ne radi reproduktivno i da moramo da menjamo način učenja ako hoćemo
da pomognemo deci da nauče ono što se od njih očekuje.
Treći deo programa je povezivanje naučenog, a to je slaba karika
u obrazovnom sistemu čitave Evrope, jer deca u Evropi prilično kasne za vršnjacima
iz Azije. Dokazano je da od funkcionalnog znanja zavisi bruto nacionalni
dohodak za 20 godina, pa je jasno da ovo mora da bude apsolutni prioritet za
svaku ozbiljnu zemlju koja vodi računa o svojim resursima i budućnosti.
Šta vas je najviše nagnalo da ga osmislite?
Prvo je to bila želja da radimo sa darovitom decom, ali u međuvremenu
smo shvatili da ovaj način može da pomogne svakom detetu, tako da smo usmerili
program na učitelje i vaspitače – kako bi oni mogli da pomažu deci.
Na roditeljima je osnovna
odgovornost za razvoj djeteta. Po vašem iskustvu koje su to savremene najčešće
greške koje prave iako u najboljim namjerama?
Ako bi morao da kažem jednu reč, to je prezaštićivanje. Roditelji
očigledno ne shvataju da to može da ošteti biološki razvoj deteta. Verovatno i
psiholozi imaju dosta toga da kažu o prezaštićivanju, ali što se tiče biologije
i razvoja ukupnih sposobnosti deteta moramo da znamo da mi jako dugo živimo na
planeti Zemlji, da smo hiljadama godina razvijali svoje sposobnosti, a da u
poslednjih 20-30 godina sve više zaštićujemo decu čak i od bezazlenih igara.
Tako da neki roditelji ne dozvoljavaju detetu da se ne penje na drvo da ne padne
ili ne daju da dete skače po blatu da se ne isprlja ili da hoda po kiši da se
ne razboli. Kako je krenulo za 10 godina će biti naslovna stranica u nekim
novinama da je jedno dete primećeno da se penje na drveće, dok su roditelji
sedeli na klupi u parku i bezbrižno ćaskali, umesto da su stajali ispod drveta
da prihvate dete ukoliko slučajno padne.
Pored njih, ko sve još u sistemu ima
neosporno bitnu ulogu u djetetovom odrastanju i oblikovanju?
Svi oni koji provode vreme sa detetom, a tu su uz roditelje,
još i bake, dede i vaspitači.
Šta zapravo dijetetu treba braniti, a šta
nije preporučljivo?
Treba mu zabraniti ono što je opasno za njega, ali roditelji često
ne znaju šta je to. Nažalost previše bi stranica potrošili na to, jer samo na
predavanjima pričam o greškama roditelja oko 2 sata. Ali evo važan savet – mi
smo živa bića za kretanje i mozak se razvija u hodanju. Tako da ukoliko uključimo
detetu TV ili kompjuter, postoji opasnost da to pređe u zavisnost, jer pojedina
deca gledaju TV ili kompjuter po 3-4 sata dnevno. Da se razumemo, nisam ja
protiv modetnih tehnologija, koristan je TV, a posebno kompjuter ali pitanje je
koliko sati dnevno možemo da dozvolimo detetu u razvoju, posebno predškolcima,
da provedu gledajući u ekran? Možda posla sata ili jedan sat, ali sigurno ne 2
ili 3 sata koliko smo u pojedinim istraživanjima dobili za decu uzrasta 6-7
godina.
Vaša predavanja se dijele po
društvenim mrežama, po mnogim forumima. Da li vidite da se vaše poruke pravilo
interpretiraju?
Uglavnom da, ali ponekad vidim da nešto nije ispravno preneto, što
može da stvori konfuziju kod roditelja. Zato je najbolje da čitaju NTC knjige,
da gledaju snimke predavanja na YouTube kanalu, a uskoro ćemo otvoriti zvaničnu
internet stranicu NTC gde ćemo otvoriti posebnu stranicu za roditelje i
odgovaraćemo na najčešće postavljana pitanja.
Kakvi su vam planovi u ovogodišnjem
razvoju NTC programa?
Već radimo u 16 država
Evrope, pa formiramo timove koji mogu da rade bez Uroša (Petrović) i mene, kako bismo
pokrenuli program u još 3 ili 4 države ove godine, jer sve više roditelja zove
i traži pomoć. I važan deo programa će biti primena NTC programa u sportu i
primena programa u radu sa menadžerima (NTC:M) jer je sve više kompanija koje žele
da rade po NTC metodu (III deo programa, koji se odnosi na funkcionalno
znanje).
