Tekst je na splitskom dijalektu, a „za vidit“ je bukvalni prevod italijanskog per vedere, baš kao što je i reč „kala“ (ulica) pozajmica iz venecijanskog. U našem jeziku, kako god ga zvali, predlog se ne može upotrebiti uz infinitiv. Zato je već i Maretić, pa za njim Stevanović, isticao da primeri kao „Imate li što za jesti?“ ili „Ta je knjiga lijepa za čitati“, „nisu osobina srpskohrvatskog književnog jezika“, već da su preneti iz italijanskog i iz nemačkog. Kao što obično biva, uticaj stranih jezika jači je od opomena gramatičara, utoliko pre što ista takva konstrukcija postoji i u francuskom, i u engleskom. Zato i danas stalno ratujemo s rečenicama kao „Za očekivati je da…“, „To je bilo za ne verovati“ i sličnima.
Ipak, najjače uporište ovaj pogrešni spoj našao je tamo gde gramatici nema pristupa – u trgovini. Ko zna pre koliko generacija, neki davno pokojni pekar, sekući burek, pitu ili gibanicu, upitao je „Za ovde ili za poneti?“ i otad je to pitanje ponovljeno milionima puta. Saveti nekadašnjih gramatičara da se kaže „ili želite to da ponesete“ deluju naivno, jer kraći izraz uvek odnosi prevagu nad dužim, pogotovu ako se ponavlja bezbroj puta u toku dana.
Danas je „za poneti“ izraz u modi, imamo i pljeskavicu „za poneti“, i picu, i kolač, i kafu i šta sve ne „za poneti“. Zoranka Karapavlović poslala mi je brošuru Turističke organizacije grada Novog Sada pod naslovom „Novi Sad za poneti“. Naš čitalac D. A. predlaže da se umesto „za poneti“ kaže „za usput“, što i nije tako loša ideja, ali je malo verovatno da će biti prihvaćena. Je li moguće da će jedno od fundamentalnih pravila naše sintakse, koje je kako-tako odolevalo i dijalektalnim, i italijanskim, i austrijskim, i engleskim uticajima, na kraju morati da poklekne pod uticajem – bureka i kafe?
Izvor: NIN.co.rs
Piše: Ivan Klajn
