Industrijalac koji odluči da vrbovanjem poslanika u
Skupštini Srbije obezbijedi donošenje zakona koji bi išao u njegovu korist,
radio bi zaludan posao. Iako se zakoni izglasavaju u parlamentu, poslanici, kao
dobri vojnici svojih partija, glasaju onako kako stranka kaže. Zato se onaj ko
hoće da bude uspješan u lobiranju obraća strankama koje učestvuju u vlasti,
prije svega njihovim najuticajnijim funkcionerima, a oni će se pobrinuti za sve
ostalo.
ogroman značaj u postizanju dogovora između stranaka, koalicionih partnera,
koje učestvuju u vlasti. U zavisnosti od toga koliko stranaka formira vladu i
koliku većinu ta vlada ima u parlamentu, zavisi ne samo kako će neki zakon
izgledati, već i ko će biti direktor nekog javnog preduzeća, a to nikako nije
nebitno za sklapanje poslova, naročito ako je riječ o moćnom javnom preduzeću.
Kad veliki broj stranaka formira vladu, a ona ima tanku većinu u parlamentu,
svaki glas zlata vrijedi, jer nijedan predlog ne može da bude izglasan ukoliko
ne glasaju poslanici svih koalicionih partnera. To je idealna situacija za
razne „kombinacije”, koje se sklapaju daleko od parlamenta u kome će,
praktično, biti samo potvrđene.
Ko stoji iza nekog prijedloga zakona ili važnog kadrovskog rješenja,
u Skupštini Srbije se, uglavnom, moglo čuti samo u raspravi, i to kad opozicija
optuži vlast da radi u nečijem interesu.
U prvom postpetooktobarskom skupštinskom sazivu opozicija je
oštro kritikovala prijedlog Zorana Đinđića da Goran Novaković bude ministar
energetike, koji je na to mjesto došao iz švajcarske firme „Glenkor”, koja je
trgovala naftom. Novaković je poslije godinu dana smijenjen sa te funkcije, kad
je Đinđić posumnjao da je Novaković bio u poslu sa Vukom Hamovićem i Vojinom
Lazarevićem, trgovcima energentima. Poslovima koje je EPS-a sklapao sa
Hamovićem i Lazarevićem bavio se skupštinski anketni odbor, kome je predsjedavao
Aleksandar Vučić, ali se rad odbora završio bez zajedničkog izvještaja.
Pojavila su se četiri izvještaja, jer su poslanici, u zavisnosti od stranačke
pripadnosti, imali različit pogled na trgovinu energentima i političkim
uticajem. Hamović i Lazarević povezivani su i sa Radomirom Naumovim, ministrom
energetike u vladi Vojislava Koštunice, o čemu su, takođe, opozicionari pričali
u parlamentu.
Zašto je u srpskom parlamentu u maju 2009. godine po hitnom
postupku usvojen Zakon o privrednim komorama, koji je trebalo da stupi na snagu
tek u januaru 2013. godine, nikad zvanično nije utvrđeno. Znalo se samo da je
Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, na tome insistirao, prijeteći da će srušiti
vladu Mirka Cvetkovića, naravno, uskraćivanjem podrške poslanika G17 plus u
parlamentu. Opozicija je tada pominjala velike poslovne prostore koje komore
imaju, a na koje su se namjerili neki tajkuni.
I u aktuelnom skupštinskom sazivu opozicionari pronalaze
pozadinu donošenja nekih zakona. Tako su poslanici DS-a optužili ministarku
građevine Zoranu Mihajlović da je Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo
svojine nad građevinskim zemljištem u interesu Milana Beka i „Luke Beograd”, a
ne građana Srbije. Mihajlovićeva je to demantovala, rekavši da je „DS donosio
zakone za prijatelje i tajkune”. Objasnila je i da „Luka Beograd” nije predmet
konverzije.
Gdje treba tražiti podršku za svoje interese najbolje je
pokazao Bogoljub Karić, koji je, kad je osnivao stranku, rekao da ne može više
da finansira druge stranke. Karić je rekao da je davao priloge za predizbornu
kampanju svim strankama iz vlasti i opozicije, za svaki slučaj. Karić danas
nije u Srbiji zbog potjernice koja je za njim raspisana. Kad je pokušao da,
kako je rekao, kupi 15 poslanika u Skupštini Srbije, čime bi obezbijedio da
glasanje u parlamentu zavisi od njega, vlast i opozicija su se udružile i uspjele
da spriječe tu trgovinu.
Izvor: Politika.rs
