U njoj je narod tako vaspitan da se neće niko ogrešiti o pravednost. Pored toga Srbija i svaki njezin građanin je prosto sanjao o Bosni, „sirotici kletoj“, i bosancima kao svojoj rođenoj braći, koji čame u austrijskom ropstvu. Nikome u Srbiji, počevši od Kralja pa do poslednjeg čobančeta, nije ni padalo na pamet da tu svoju braću u Bosni deli po veri, jer od kako se Srbija oslobodila, a naročito od dolaska Kralja Petra, ona je u pogledu vere bila najliberalnija. Ona nije pravila pitanje o veri nikada, kad je u pitanju brat i svaki Srbin i svaki Jugosloven katoličke ili muslimanske vere mogao je u predratnoj Srbiji biti i ministar i svake vrste činovnik, sa svim pravima i apsolutno jednak s pravoslavnima, tako da mu nije nikada niko od pravoslavnih pravio ni malu aluziju, kako je on nepravoslavni i kako radi toga nebi mogao ovo ili ono raditi i zauzimati ovaj ili onaj položaj. Svakome od njih otvorene su kuće najviđennjih ljudi u Srbiji, svaki se od njih može oroditi sa najuglednijim, a da mu niko ne pomene razliku u veri. Mislim da nije potrebno ovo dokazivati kod tolikih opipljivih primera od prvaka i javnih radnika u Srbiji, koji nisu bili pravoslavne vere. Pored toga Srbija je vaspitala i ceo njezin narod da nikada ni kao celina niti pojedinac neće uzeti tuđe, a svoje brani svim srestvima. Ona je ovo primenjivala striktno i prema najvećim svojim neprijateljima. Primera radi da navedemo rešenje agrarnog pitanja u niškom, vranjskom i prokupačkom okrugu, kad su ovi oslobođeni od Turaka. U tim krajevima bile su age i begovi Turci i Arnauti, ne dakle Srbi muslimanske vere, pa ni od njih Srbija nije ništa uzela, sva su njihova imanja pravilno procenjena i sve je zlatom isplaćeno, pa je izvedena agrarna reforma tako, da čak ni tuđin, Arnautin i Turčin, nije bio zakačen ni oštećen.
Sav ovaj svoj liberalizam i širokogrudost i versku toleranciju htela je Srbija da primeni i u Bosni i da sva pitanja reši, a da nikog ne onemogući za dalje razvijanje. Ali na žalost sva spremnost i dobra volja Srbije i njezinih političkih ljudi bila je ometana od patentiranih patriota Bosne i od njihovog od Austrije uvreženog konfesionalizma, koji su se svuda našli kao eksperti i rešavali sve odišući uskogrudošću i u znaku podele po veri. Ti bosanski patrioti konfesionalci bili su prosto nerazumljivi političarima u Srbiji, koji su nastojali da dadu svemu drugi pravac, nacionalni, bratski, složni pravac celom političkom životu, ali je nesreća bila u tome što je bilo i drugih mnogo težih državnih problema, pa su bili u nemogućnosti da se više pozabave Bosnom i da suzbiju njezine konfesionalne politikane. Ovakav razvoj događaja u Bosni, prirodno je, da je kopao sve dublji jaz između pravoslavnih i muslimana, a na štetu i jednih i drugih i cele Bosne. Građani su osećali da ne idu stvari dobro, pa kad bi potražili računa i objašnjenja od svojih političara, ti bosanski konfesionalni političari nisu smeli ili nisu mogli da uvide da su oni krivci tim rđavim rezultatima, pa da bi dali ma kakvo objašnjenje nisu se ustručavali da bace pa i danas još bacaju svu krivicu na Srbiju i na Beograd, kako ovi ne razumeju i kako im ovi ometaju rad, pa čak i kako su Srbijanci sebični pa dadoše sve Srbiji, a Bosnu i ne gledaju. Najgori je položaj činovnika Srbijanaca u Bosni. Ako je ovaj ispravan činovnik i ako gleda na sve jednakim očima i jednako i pravedno postupa i sa pravoslavnim i sa muslimanima odmah ga proklamuju nesposobnim ako ne baš i neispravnim, jer nije u službi pravoslavnom srbizmu. Ako se pak povede za pravoslavnim srbizmom prirodno je da ga omrznu muslimani, kao nepravična.
IZVOR: Hasan Rebac, Šta je ometalo i ometa bratsku slogu Srba muslimanske i pravoslavne vere – Predavanje održano 12. maja 1930. godine u Mostaru.
Izvor: srbiubih.com
