Ни 500.000 евра у кешу, колико је добијао од Албанаца, није му промијенило одлуку да сачува дедовину и кућни праг.
Често му долазе људи и нуде огромне цифре, али он дедовину чува јер му је вриједнија од живота. Зато је недавно на огради закачио таблу на којој пише да његова кућа није на продају.
Не дам дедовину, не дам очевину! Нема тих пара, нема тих милиона… Сваки педаљ ове земље, сваки цријеп ове куће вриједнији је од злата, од живота – каже Андрија за Информер.
Његове ријечи нису празна фраза, он заиста жели да остане ту гдје је рођен. И не само то, Андрија баш ту, у Лапљем Селу, у Грачаници, на Косову и Метохији, жели да да се ожени, да постане родитељ и да васпитава своју дјецу и унуке.
Прву понуду да прода кућу и земљу добио је од једног Албанца из Приштине, који му је понудио 300.000 евра у готовини.
Рекао ми је да могу да их избројим и да послије одмах одемо код нотара, а ја сам му казао да ми се губи с очију и да тим парама не може да купи ни један цвијет из мог ружичњака. Није много прошло, дошао је један Албанац из Пећи, нудио ми је исту цифру – каже Андрија.
Те ноћи није могао да заспи. Био је уплашен, лоше се осјећао, чак је пробудио и своје укућане и од њих тражио да се завјетују да никада неће ни помислити да продају имање. Знао је, каже, да неко жели да их исели из Лапљег Села. И био је у праву.
Пола милиона евра одбио је у септембру када је један албански брачни пар дошао испред његове куће у црном џипу.
Мислим да је био „мерцедес“ са швајцарским таблицама. Човек је прво нудио 350.000, после 400.000 евра. Када сам му рекао да ме новац не занима, он ми је казао да ће ми дати 500.000 евра у кешу. Слатко сам га одбио. Да сте га само видјели како је љутито отишао одавде, за њим су на асфалту остали црни трагови од гума – прича Андрија док намјешта шајкачу.
Многи су у Лапљем Селу своју земљу продали Албанцима за огромне паре и отишли ко зна гдје. Многи размишљају да исто учине, али Андрија је истрајан у својој одлуци да остане на дедовини, а планира и да је прошири.
Боже здравља само, купићу ја још земље овдје и ширићу своје имање. Да одем одавде никада нисам размишљао, за мене је то гријех, а ја се не гријешим – каже овај двадесетчетворогодишњак.
Андрија живи са мајком Цветом, бабом Воком и братом, није запослен, обрађује земљу, знојем је натапа, али не кука. Никада није кукао.
Ништа мени не треба, нити шта тражим. Имам кућу, хектар земље, обрађујем своје њиве, некад вишак поврћа продам, некад комшијама и рођацима подијелим. Имам нешто стоке, живине… Ја сам срећан човјек, свој на своме, више од тога ми није потребно – каже поносно овај младић који је многима на КиМ одржао лекцију храбрости, пркоса и истрајности.
Извор: informer.rs, A. Grbović
