Једна матора дртина као што сам и сам, присјети се баш свега и свачега.
Чак и времена неких расправа да ли треба забранити надирући турбо фолк, окончаних закључком да исти треба подржати, „јер народ то воли“.
А то што народ воли је одувијек био наш стандард, којем ништа нису могли ни сви у међувремену изумљени европски стандарди и принципи.
Зато нешто размишљам да је Рајко Васић можда и био у праву када је устврдио да бих се требао извинити за све што написах током ове предизборне године.
Јер како год окренем, стварно дугујем извињење.
Али не Рајку и његовима, већ народу, којем сам се у свом блаженом незнању окомио на нешто што он, то јест народ, очигледно воли.
Зато се, ево, извињавам васколиком народу, посебно овом читалачком на Фронталу, и свечано обећавам да нећу више.
Јер не знам о чему бих то даље писао, а да то и мој народ воли.
И зато што мој народ лијепо каже да се не ваља мимо народа, а и зато што сам ја малчице престар да бих се тако нагло и преко ноћи мијењао.
Зато нема смисла да овај млађи свијет и даље трујем својом деструктивношћу, већ да га пустим да на миру и слободно ужива у свему што народ воли.
Доста сам свачему и нечему свирао, а сада ваља и за појас задјенути.
Но, ипак нећу, као Огњен, да вам пожелим лаку ноћ. Прејака је то ријеч.
Нека буде један „адио“, који оставља одшкринута врата.
Јер, ко би га знао, можда једнога лијепога дана наш народ заволи и нешто друго.
Воли наш народ и то, али у врло ријетким приликама када се неким чудом и сам народ „догоди“.
До тада ми останите срећни и весели, окружени идиличном љубављу између народа и овога што народ воли.
Ја одох да мало порадим на себи, да читам и изучавам све народне изреке и мудрости које наш народ тако лијепо смишља, али их, нажалост, никада у пракси не примјењује.
И, на крају, што би наш мудри народ рекао: немојте да би шта замјерили…
