Поодавно бијаху и ТВ серија “Тале”, и у њој лик Халилчића, ситног касабског преваранта и џабалебароша, који је визију својих “европских стандарда” имплементовао ношењем комично шареног “јевропског одијела” и обичајем да свако своје обраћање касаблијама започиње са: “Ја, као Еуропејац и интелектуалац”…
Рекох, давно је то било, али као да тек данас добија, како на актуелности и карикатуралности, тако и на свеукупној “тежини”.
Јер ми се све нешто чини да се неких савремених Халилчића намножило, размножило, али код нас и добро ухљебило преко разноразних пројеката, едукација, воркшопова, округлих и шведских столова и сличних им, “округло, па на ћоше”, астала…
Наравно да има и разлика: данашњи Халилчић носи маркирани “анцуг”, актовку са пројектима и тендерима, а има и (у)личну навику да са ува не скида “моб`тел”…пружајући припростој чаршији могућност да се диви његовим веома важним разговорима са Европом … па макар и са непостојећим саговорником…
Савремени Халилчић ће вам потанко испричати све о себи: гдје је и с ким је све био, гдје све њега знају и не знају, поносно ће показати и своја нова кола, своје ВИП визе, обрачуне плата и дневница…са нескривено сладострасним уживањем у сазнању да ОН има све што ви немате….
Но, данашњим Халилчићима тиме нимало није олакшан задатак преваспитавања модерних касаблија…Напротив…
Јер, искуство вели да се наша касаба послије свих европских реформи још више деформише, и да је врло склона да, на ужас и Халилчића, али и себе саме, за врхунске тумаче својих интереса редовно изабере и оваплоти – Шојиће…
Шојиће, који млого воле да буду капетани од белу лађу или барем од какво авионче…
Шојиће, којима се баш нешто и не жури у Европу, све док могу бити једини које се пита у њиховом и само њиховом “предузећету”…
Шојиће, који би врло радо продуцирали и домаћу “Династију”, на уштрб лудих и збуњених, нормално…
Зато већ унапријед знам шта ће Халилчићи да смисле, а Шојићи обесмисле, и обрнуто.
Зато унапријед знам и то да ће накнадна објашњења и једних и других звучати једнако бесмислено.
Зато све ово поприма димензије “сапунице” коју пратим на објективним електронским медијима, и при томе грицкам кокице умотане у новине, јер је то једна од само двије употребне вриједности неких овдашњих новина.
И зато ми она поставка да “живот није филм” изгледа све мање истинита, а све више ме подсјећа да сам само пуки статиста у трагикоме(н)дији чији се сценарио свакодневно мијења, дописује и преправља, према захтјевима спонзора или према хировима домаћих и европских звијезда…
И у којој се непрекидно снимају једни те исти филмски кадрови, са нашим вајним “кадровима”, вазда кадрима стићи, а нарочито утећи, кадрима утећи па поново стићи у бутмирске епизоде, кадрима да “кадрују” у свему гдје има пара и плата…
А што све скупа почиње да личи на “Велики Бураз” ријалити шоу, из којег се избацују сви који не посједују склоности за “буразерску сарадњу”…
Наравно, сада очекујем да се јаве и питања шта ја конкретно мислим предузети…како да ја провалим ограду, па да се онда и ми (пре)остали наједемо купуса…
Одговор је: Бураз…једино кад нам нестане и кокица…једино кад нас општа глад натјера да сви скупа изиђемо на изборе и тако барем покушамо натјерати коку да врати оно што је позобала…
