Планина која је одлучивала о судбини Сарајева
Игман је током рата у Босни и Херцеговини био много више од планинског простора југозападно од Сарајева. Његова географска позиција давала му је изузетан војни значај: контролисао је правце према Хаџићима, Трнову, Бјелашници и комуникацијама које су повезивале снаге око Сарајева са ширим ратиштем.
Зато је љето 1993. године постало један од кључних тренутака рата око Сарајева. У оквиру операције „Лукавац 93“, снаге Војске Републике Српске започеле су дејства у ширем подручју Трнова, са намјером да потисну снаге Армије Републике БиХ, овладају важним висовима и успоставе повољнији оперативни положај. Према неким изворима, циљ операције био је продор преко Трнова и овладавање простором Игмана, Трескавице и Бјелашнице.
С друге стране, за Армију Републике БиХ Игман је био витални простор одбране. Губитак ове планине значио би угрожавање једног од посљедњих копнених праваца снабдијевања Сарајева. Хашки трибунал у једном од својих предмета наводи да је током 1993. године ВРС заузела више положаја јужно и југоисточно од Сарајева, што је изазвало повлачење снага Армије БиХ и страх да би град могао бити изложен новом степену изолације.
Војна операција и улога међународне политике
Посебност Игмана 1993. године јесте у томе што се војна ситуација није рјешавала само на бојном пољу. У августу 1993. године међународна заједница, посебно Уједињене нације и западне силе, вршиле су снажан дипломатски притисак у вези са положајем Сарајева и планином Игман.
За муслиманску/бошњачку страну, међународни притисак и очување Игмана представљали су спас комуникације са опкољеним градом. За српску страну, исти догађај се тумачи као политичка интервенција која је зауставила војни развој операције и спријечила потпуну промјену односа снага на терену. У појединим изворима са српске стране наглашава се да је операција „Лукавац 93“ прекинута под међународним притиском и да је тиме изгубљена могућност да се војно искористе постигнути успјеси.
Међутим, војна историја показује да ниједан простор није само питање освајања једне коте или једног дана борбе. Игман је био сложено бојиште на којем су се мијењале линије контроле, долазило до контранапада, укључивале резерве и доносиле политичке одлуке које су превазилазиле чисто војну логику.
Два памћења једног догађаја
Тридесет година касније, Игман 1993. остаје примјер како исти догађај може добити два потпуно различита значења.
У бошњачком колективном памћењу, Игман је симбол одбране Сарајева, опстанка града и борбе за очување комуникације са остатком територије под контролом Армије БиХ. У том наративу нагласак је на спречавању пада Сарајева и значају јединица које су браниле планину.
У српском колективном памћењу, Игман је симбол војног продора Војске Републике Српске, изгубљене прилике да се промијени стратешки положај око Сарајева и примјера у којем је међународна политика пресудно утицала на исход војних операција.
Историјски задатак није да избрише једно памћење другим. Задатак истраживача је да утврди чињенице: ко је гдје био, које су снаге учествовале, који су били циљеви операције, какви су били резултати и како су политичке одлуке утицале на војни исход.
Игман зато није само прича о једној планини. Он је симбол сложености рата у Сарајеву — простора у којем су се истовремено водиле војне битке, политичке борбе и битке за историјско памћење.
