Транскрипт прислушкиваног разговора од стране ОБА, између НН лица и његове кћерке, крајем марта ове године.
Кћерка: Хало, тата.
Тата: Реци драгичка!
Кћерка: Драгичка, али ако си ми додијелио кредит за воћњак, наљутићу се. Знаш да се не дрогирам.
Тата: Ма какав кредит, нашао сам ти посао.
Кћерка: Тата, али ја имам већ посао. Како да водим још једну фирму.
Тата: Немаш ти посао. Ти си газдарица, али од сутра почињеш да радиш…
Кћерка: Је л’ на телевизији?
Тата: Ма јок, у кабинету?
Кћерка: Нећу да радим у школи, је л’ ти јасно.
Тата: Ма каква школа!? У кабинету министрице.
Кћерка: Опа тата, па ти користиш родно сензитиван ријечник. Види се да си европски оријентисан.
Тата: Него, него, само то вјешто прикривам.
Кћерка: Али тата, то није фер према другима. Није било конкурса, то је чисти непотизам. Нећу да ме Независне новине и Глас Српске прозивају због тога. Од када си најавио референдум ни ови из Федерације ме више не зову.
Тата: Ма какав непотизам, министрица Цвијановићка те толико нахвалила да нисам више сигуран је л’ говори о теби или о некој другој особи. Нећеш ти мени више волонтирати у влади, доста је било! Рекла ми је да ако те не прими код себе, враћа се у кабинет, али школски, да предаје енглески. Знаш да сам реконструкцију Владе планирао за октобар. Осим тога, мој прадјед, а твој чукундјед је имао деветоро дјеце. Да ја имам толико дјеце, могао бих сам саставити владу. Е то би био непотизам, дијете моје.
Кћерка: Стално нас „давиш“ тим прадједом. А шта ћу радити у Кабинету?
Тата: Па радићеш шта ти ја кажем, као и сви остали. Мада, неће бити ништа напорно, еврпске интеграције и то. Још када ми Европска унија уведе санкције, има да путујеш по цијеломе свијету.
Кћерка: Јупиииии, а ко ће да води наше фирме?
Тата: Инерција кћери. Док смо на власти инерција је сасвим довољна за успјешно пословање. Идем сада да зовем Шпирића, морам малцу да средим међународно признату потврду да је био на пракси. У понедељак на посао и буди добра према министрици. Ћао.
Кћерка: Важи тата, идем да видим шта ћу да обучем.
