Обично нам треба повод да пишемо колумне, добро је кад се колумне пишу без повода, а повод за ову моју колумну је нешто што се десило довољно давно да се не може рећи да је у питању дневнополитичка побуда да се нешто напише.
Наиме, на једној сједници Народне Скупштине РС, посланик и шеф клуба посланика ПДП, Бранислав Бореновић, оптужио премијера je Милорада Додика да је, ваљда у неком неформалном разговору (не могу се сјетити да је било званично), најавио „одстрел” кадрова ПДП из Владе РС, након изласка ове странке из коалиције СНСД – ДНС – СПРС.
Као „немате право”, „њих штити Закон о државним службеницима”, „запослени су конкурсом, отпуштени могу бити искључиво према процедури”, итд…
Немам намјеру критиковати Бореновића и ПДП, а немам ни намјеру хвалити Додика ни СНСД. Управо сам одлучио писати о овоме након временске дистанце, која даје довољно простора да ствари сагледамо „са стране”.
Бореновић, заправо, ни једног тренутка није помислио о начину на који су толики кадрови ПДП дошли у Владу РС, о толико омраженој корупцији при запошљавању страначких кадрова, од свих медија и јавности осуђиваној пракси удомљавања партијских истомишљеника, па је ово прозивање једним дијелом био и својеврстан аутогол. Али ја га немам намјеру критиковати. Ни њега, ни његову странку…
Свако доводи своје…
Питање које се поставља је сљедеће: да ли је процес запошљавања државних службеника могуће организовати без ових негативних појава, корупције и страначке пристрасности?! Ако није, да ли је остварен видан напредак у односу на период када је чиновничка функција била насљедна, са оца на сина итд…, када је постојао чиновнички сталеж?! Да ли је запошљавање страначких активиста у државне органе и институције фактор социјалне кохезије и давања шансе друштвено маргинализованим појединцима и групама?!
Посматрајмо овако: процес елитизације друштва неизбјежно доводи до декаденције, јер они који су рођени успјешни, не морају се никоме доказивати; и кад већ друштвена свијест није у толикој мјери изграђена да у потпуности сузбије корупцију, зашто се згражавати над страначком стегом, која је данас практично једини фактор, који спрјечава да дјеца насљеђују своје родитеље на позицијама државних службеника, јер ће у комисијама за пријем увијек бити радне колеге?!
Лично, имам аргумент за све оне, који мене питају да им помогнем у предметном проблему: који је мој мотив, као човјека који је завршио електротехнику и ради у Рамићима, 12км од стана гдје живи, да помогнем неком да се запосли у Влади, у центру града, са факултетом који сам ја могао завршити жмирећи?!
Али ова дилема нас наводи на низ других:
Да ли увиђати само грешке, или препознавати одређене помаке?!
Да ли у нечему што априори сматрамо лошим, има нечег и доброг?!
Да ли негативизам негативно утиче на спремност на акцију?!
Да ли је критика боља за онога који је критикован, него за онога који критикује?!
Дански филозоф Кјеркегор је говорио да је боље изабрати лоше, него не изабрати никако. Велике истине су нам доступне и познате, али кренућемо напријед ако ствари будемо посматрали у контексту малих корака.
Кренућемо напријед ако будемо боље учили из грешака…
