С видним олакшањем је цијели свијет дочекао одлазак Буша у пензију, и долазак на његово мјесто Барака Обаме. Нема медија који није написао да је то први Афроамериканац илити црнац, који је постао предсједник САД. Десило се нешто што је прије педесет година било незамисливо.
Да ли можете замислити како би данас изгледао босански Обама? Тешко, али вриједи покушати.
На почетку морамо да избацимо сваку могућност да направимо мушкарца са три главе, шест руку и шест ногу, јер нешто слично већ имамо, а и личило би на неко индијско божанство.
Пођимо од његовог етничког порјекла. Његов отац је Ром хришћанске вјероисповјести, који је за вријеме рата био изван Босне и Херцеговине, а мајка му је Бошњакиња муслиманске вјероисповјести. Босански Обама се оженио образованом женом из реда осталих, која зарађује више од њега. Има "само" двоје дјеце, и то цурице. Његова жена самостално иступа у јавности и износи властите ставове. Обоје знају да играју.
Своје школовање завршио је на најбољем домаћем универзитету, али нисам сигуран који је то универзитет. Потом је радио у некој локалној заједници, рецимо Брчком и "пекао" занат о функционисању власти.
Онда се једног тренутка успротивио "главоњама" из своје странке и најавио кандидатуру за председника Босне и Херцеговине. Медији су му се подсмијавали, није имао подршку партије, тајкуни нису жељели да му дају паре за кампању, али он се окренуо "малом човјеку" и од њега добио подршку.
У току кампање није асфалтирао ни један километар пута, нити је отворио ниједан мост, али је користио све могућности интернета. Мало је говорио о прошлост, више о плановима за будућност. Није нас страшио, већ нас охрабривао да можемо успјети. Своје противнике није називао погрдним именима, није лагао, нити пријетио, а имао је много разумјевања за потребе и жеље других етничких група.
Када је дошао на власт саставио је владу стручњка без обзира на партијску и етничку припадност и није смијенио све кадрове из предходне владе.
Данас таква особа не постоји у Босни и Херцеговини, а и да постоји нема шансе да успије у политици, мада ко зна шта ће се десити за стотину година. Можда нам се једног дана посрећи па се и код нас "прими" та "грозна" западна демократија, гдје је све могуће, нарочито ако то бирачи желе.
