Још од дана када сам прочитао Тијанићеву реченицу да не треба гласати за политичаре који пишу књиге, а што се ваљда директно односило на Милошевићев бестселер „ВРЕМЕ ПРОМЕНА”, сваки пут када се прихватим плајваза или тастатуре, упитам се радим ли исправну ствар?
И заиста, на овом блентавом Балкану од написаних ствари, није демантован само рецепт за баклаву; а од неписаних, предање о гурабији. Све остало претрпило је суштинско преиспитивање и осуду. Сигуран сам и да ништа од постојећег, ни формом ни садржајем, не договора појавама, стварима и идејама; које су инспирација и повод за настанак појмова и назива, које и данас користимо.
Који ђаво тјера људе да пискарају? Јесмо ли паметнији или значајнији због тога што ћемо нашкрабати којекакву цртицу, или чак роман, и потом сваку даље изречену или урађену глупост сакрити. Иза неке позитивне критике, неког ранијег дјела. Ово се посебно односи на нашу територију, јер овдје се одавно политика не води главом или знањем, већ инстиктом за преживљавање.
Ено Ћосића, Драшковића, Шешеља, Пекића, Коштунице …. Ено Тадића, Ђукановића, Додика, Николића, Јовановића … Па ти пробери на кога ћеш се угледати, ако ти је воља да се политиком позабавиш. Па Борис Тадић, који је истини за вољу начитан, али није написао ништа значајније од каквог памфлетића, више је постигао у политици него његов отац Љубомир. Такође политичар, и особе ваљда истог генетског материјала, који је, дословно речено, написао неколико дијела од непролазне вриједности (док ово пишем испред себе видим његову „ФИЛОЗОФИЈУ ПРАВА”, а да о другим дјелима и не говорим).
Да закључим. Није ми непознато да се (још из времена српских револуција) изњедрила идеја да Србима паше једино владар, који има све карактеристике просвјећеног апсолутисте. Имајући у виду ко све влада нашим државицама, истински би желио да отворимо расправу, да ли и данас вриједи та, идеја или је она замјењена нечим другим.
