Овим текстом не желим да гурам “прст у око” домаћој десници, већ желим да разрјешим једну недоумицу која ме мучи, а потиче од изјаве Премијера Републике Српске, Милорада Додика, како “не жели да буде Босанац”.
Пођимо редом.
Како је могуће да је Тијери Анри Француз, када је црнац? Како је могуће да је Бранисла Нушић Србин, када је Цинцар? Како је могуће да је Иво Андрић Србин, када је Хрват?
Зашто је онда проблем да Милорад Додик постане Босанац и Херцеговац? Проблем не постоји, осим код наших политичара.
Научници у западној Европу праве јасну разлику између етничког и државног идентитета. Под етничком групом подразумјевамо људе са заједничком културном традицијом (у најширем смислу) и осјећњем заједништва и блискости, која се идентификује са својом групом, и која постоји као субгрупа у већем друштву. Према овој дефиницији Бошњаци, Хрвати и Срби у Босни и Херцеговини су етничке групе.
Нација је шири појам и повезује се са одређеном државом. Пошто данашње државе нису састављене од припадника једне етничке групе (већ су више или мање вишеетничке) тако се и нација може састојати од више етничких група (Американци, Швајцарци, Французи, Бразилци). У нашем случају то значи да би у Босна и Херцеговини могла постојати босанскохерцеговачка нација.
Према томе бити Србин, Бошњак или Хрват и Босанац не искључује једно друго.
Чињеница је да нормалан човјек има више идентитета (етнички, национални, професионални, родни и др.) који се смјењују у зависности од ситуације у којој се налази , а заробити себе једним идентитетом води ка осиромашењу човјекове личности, а богме и патологији.
И на крају можда је проблем Босне и Херцеговине у томе што етнички идентитети доминирају над другим идентитетима и не дају им да дођу до изражаја.
