Ове године Дан Европе (9. мај) дочекујем зарастао у браду. То је мој начин протеста, јер иако се толико прича о придруживању Европској унији, тај процес још увјек није почео. Извјесно је да ћемо тапкати у мјесту све док се не постигне договор којим путем ћемо тамо кренути.
Понуђена су нам два пута. Први, ваздушни, преко Сарајева и други, копнени, преко Бање Луке и Мостара.
Сарајевским путем, који је дуго времена био подржаван од међународне заједнице, према Бриселу се „летило” и прије него што смо званично, потписујући Споразум о придруживању и стабилизацији, кренули у процес интеграције са овом неоимпериом. Овај пут јесте домаћа (сарајевска) идеја, али је досадашња изведба била углавном страна, и има коријене у пријератном унитаристичком уређењу Босне и Херцеговине.
Основни циљ јесте, током процеса интеграције што већи број надлежности и ресурса (читај пара) централизовати (сарајевизовати) и на тај начин што већи број полуга моћи ставити у руке бошњачке елите.
Досадашња централизација се углавном изводила наметањем или притиском међународне заједнице и из тог произилази став бошњачких партија, да канцеларија ОХР, односно страна, полупротекторална управа, треба да остане у Босни и Херцеговини све до нашег уласка у Европску унију. Постоји сумња да овај концепт, у својој основи, није проевропски.
Питање је да ли би нас силна и наслина централизација на крају и довела под сигурни плашт европске породице, или би нас оставила ван њених граница у земљи супермације, једног релативно бројнијег народа, над друга два. Релативно малобројнија.
Дуго времена, углавном у разговорима без присуства јавности, политичарима из Републике Српске, од неких представника међународне заједнице се постављала тупава дилема – Република Српска или Европска Унија. Ова дилема је тупава јер је један од основних концепта европске неоимперије – регионализам.
Тога су свјесни у Бањој Луци и Мостару, те зато и истичу да фактори босанскохерцеговачке интеграције, поред заједничких институција, требају бити и ентитети и кантони, као и локалне заједнице. У овим центрима, одавно се зна да би процес интеграције кроз централизацију имао за посљедицу развој само центра из којег би се тај процес води, односно Сарајева, док би сви остали крајеви били занемарени.
Носиоци овог концепта сматрају да изградња европског друштва, односно процес интеграције, мора једино и само бити у рукама домаћих грађана и институција. Зато стављају у први план испуњење услове и циљеве за затварање канцеларије ОХР. Затварањем канцеларије ОХР, а првенствено укидањем бонских овлаштења, Босна и Херцеговина би поново постала суверена држава.
Ваљда је свима јасно да само суверене земље могу бити равноправан субјект било које интеграције, па и европске.
Сва рјешења која долазе из Европе, не морају по правилу бити стопроцентно добра за босанскохерцеговачко друштво. Сувереност нам даје могућност самосталног дефинисања наших интереса и улогу преговарача. Прудски процес, који је тренутно угрожен фракцијским сукобима у Странци демократске акције, требао би да врати сувереност и одреди којим ћемо путем ка Европској Унији. Ако узмемо Бањолучку изјаву три лидера, свима је јасно да ако се испуне њихове намјере, у Европу би могли кренути „пјешке”.
У том „пјешачењу” морамо бити свјесни и проблема с којима се сусреће Унија. Она још увјек није „сварила” велико проширење од прије пар година. Снажно је погођена економском кризом. Неке чланице су банкротирале. Привреда је у рецесији. Због великог отпуштања радника страхују од социјалне кризе. У проблемима су и око ратификације новог устава.
Са сличним проблемима (економска криза и уставна реформа) сусреће се и БиХ.
Значајнији кораци у процесу интеграција се неће десити прије социјалне и економске стабилизације обе стране. На нашој је страни да у међувремену озваничи пут којим желимо да се интегришемо.
Бојим се да за то имамо доста времена!
