Сјећате ли се оног мог сна, гдје сам сањао да сам посланик? Е, поново сам сањао.
Нема ништа горе него када почнеш да сањаш нешто лијепо, а како сан одмиче,тако се све више претвара у кошмар. Сањам ти ја неко вече како сам добио 500.000 КМ на лотоу и сада треба да их некако потрошим. Наравно, прво намирим родбину, пријатеље и колегицу Неду; али ми још увијек остало новца.
Сањам и питам се "У шта човјек да уложи паре?"
Прво ми на ум паде да се бацим на производњу , али схватим да ми недостаје предузетнички дух. Осим тога не волим да сједим по кафанама и "млатим празну сламу" с пословним партнерима. Нисам близак ни владајућој коалицији, што је свакако лоше за бизнис. Значи, ништа од производње.
Можда да се бавим угоститељством? Тешко, немам предузетничког духа, а не волим да сједим у кафани, па макар била и моја. Нисам, близак ни владајућој коалицији, што је свакако лоше за бизнис. Значи ништа од угоститељства.
Запитах се: "Што да не отворим савјетовалиште за ментално здравље?" Није лоша идеја, радио бих свој посао, престао бих писати блогове, на радост многих. Али, има ту један проблем? Иако бих имао клијената колико хоћеш, не бих имао пара. Ови што имају проблема, немају пара; а ови што имају пара, немају проблема. Одбацим и ту идеју.
Размишљам ја тако у сну да се "бацим" на узгајање воћа, али је ту конкуренција поприлично велика.
Док размишљам о отварању приватног факултета, лагано ме почиње паника хватати. А како и не би, имам паре, а немам идеје.
Одједном ми у сан ми почеше долазити Плавшићка, Калинић, Караџић, Крајишник, Младић, Додик, Шпирић. Све "крем" наше политике. Размишљам, "Боже, одкуд они и шта ми то поручују"?
Наједном се деси бљесак и појави се спасоносна идеја "Куповаћу некретнине у Београду". То је добра инвестиција, немогуће да су се сви они погријешили. Можда није патриотски да капитал износим из земље, али увијек треба имати обезбјеђен резервни положај.
У то сат зазвони…
