У посљедњих 100 година наш народ извојевао је много величанствених битака градећи идеал војничких успјеха и сопствене величине.
Још неопорављен од, додуше добијених балканских ратова, српски народ је са европским савезницима остварио велику побједу, поднијевши жртве које су буквално понижене и обезвријеђене посљератним мировним уговором, те подјелом територија и утицаја. Краљевина СХС, па Краљевина Југославија, показаће се убрзо, није била награда – већ казна за народ који је на Балкану поднио толико жртава за Европу!
Та иста Европа тада је на сав глас величала српски народ као непокоран и слободарски. Међутим, нејединство унутарсрпске политике и мудрост Хрвата и Словенаца, уз утицај Ватикана, резултирали су распадом тадашње Југославије, уз стварање НДХ као највећег и најоданијег Хитлеровог савезника.
Расни и злочиначки закони у Независној Држави Хрватској били су много суровији него у Хитлеровој Њемачкој, а били су уперени – искључиво против српског народа и невелике јеврејске заједнице.
Иако су антифашистички покрети на Балкану непорециво настали у српским заједницама, као што су и фашистички покрети непорециво настали у антисрпским крајевима (што је за посљедицу имало да су Срби поново постали највеће и најбројније жртве, али и највећи и најбројнији народ који се одупирао и дао највећи допринос побједи над фашизмом) – призање за тај српски допринос је овај пут, не само изостало, него је и сакривено!
Мораторијум на жртве се подразумијевао! Па смо послије Другог свјетског рата проглашавани националистима када год смо спомињући усташке злочине, а не поштујући обавезну комунистичку симетрију, пропустили да споменемо и неки великосрпски, углавном измишљени злочин.
Из Другог свјетског рата извукли смо и подјеле на четнике, партизане, љотићевце, недићевце… па је велики број жртава у директној пропорцији с подијељеним унутарсрпским групацијама. Упркос томе што је цијели свијет знао за Јадовно и Јасеновац и за одлучујући допринос Срба побједи антифашистичке коалиције на Балкану. Јадно је што данас немамо одговора на то, кад нас Србе, мучки и подло, потомци фашистичики опредијељених групација и држава оптужују за фашизам! Безмало па сам се и сам навикао да мени, потомку чудом преживјелог сужња из Матхаузена, данас у Федералном Сарајеву импутирају фашизам – потомци припадника ТРИНАЕСТЕ ОРУЖАНЕ БРДСКЕ СС ДИВИЗИЈЕ „ХАНЏАР“!
Дакле, све српске антифашистичке жртве за слободу балканских народа, самим тим и за Европу, не само да нису валоризоване, већ су смишљеном комунистичком СТРАТЕГИЈОМ ОРГАНИЗОВАНОГ ЗАБОРАВА, сасвим потиснуте или чак избрисане! А на свјетло дана се намеће хиљадоструко мања и по Европу и свијет незначајнија Сребреница. Зашто?
Одговор је у сазнању о настанку РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
1. РЕПУБЛИКА СРПСКА настала је као резултат неопозиве воље српског народа, а против воље великих сила Запада, и упркос хистеричној кампањи њихових медија. У сваком случају – величанствено и непроцјењиво. Наравно, не треба заборавити стварну помоћ Србије и политичку наклоност Русије, али треба рећи да су покојни Слободан Милошевић и Борис Јељцин и те како знали – и да нас киње, и да нас оставе на цједилу. Све смо издржали! Срећом, нису Србија и Русија, Слободан Милошевић и Борис Јељицин! Хвала мајци Србији и помајци Русији!
2. РЕПУБЛИКА СРПСКА је настала као израз политичког, народног и војног јединства; створена у истом рову, са истом заставом и грбом, химном и војском. Готово да нема сличног примјера у општој историји, а у прошлости српског народа, сигурно.
3. За стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ поднесене су велике жртве, али немјерљиво мање него у протеклим свјетским ратовима, када смо имали подршку „лађе француске“, америчке авијације (што по Нијемцима, што по нама!) и велике Црвене армије, те наклоност медија тих земаља и подршку тадашњих европских, руских и америчких политичара.
4. По завршетку рата Република Српска је међународно валоризована у Дејтону и Паризу, и ТО за протекли вијек представља ЈЕДИНУ СРПСКУ ПОБЈЕДУ, извојевану у екстремно непријатељском међународном и регионалном окружењу.
5. Територија, ресурси и образованост становништва – представљају изузетно повољан фактор за опстанак и развој Републике Српске, и важна су претпоставка њене самоодрживости.
Ова величанствена побједа може бити уништена само похлепом српских политичара, било за новцем, било за положајем и жељом да се наметну и допадну тзв. међународној заједници. Једнако је опасна међусобна нетрепељивост и затрованост партијском мржњом која вири из сујете многих актуелних политичара.
Мржња из Федерације БиХ је константа на коју смо навикли, па чак и стекли имунитет. Уосталом, похлепом политичара и српском неслогом Република Српска је својевремено, и начета и оскрнављена. Они који данас перу руке од саучесништва у уништавању институција Републике Српске требало је да обаве обдукцију Војске Републике Српске, па да виде да је ВРС убијена ради неколико фотеља! Они који су је убили, фотеље су у међувремену изгубили, али је страст за њима још жива и врела. Зато обдукција ВРС никада није ни урађена. Слично је са царином, пореском сувереношћу…
Анализирајући почетак предизборне кампање, острашћеност, цинизам и прљавштину сваке врсте и облика, покушао сам да скренем пажњу на то – да нас ЈЕДИНА СРПСКА ПОБЈЕДА У ДВАДЕСЕТОМ ВИЈЕКУ обавезује на минимум међусобног уважавања и узајамног поштовања личног достојанства.
Уосталом, ми се на изборима, ваљда, и боримо за оног ко ће српску Републику боље штитити, развијати и чувати, а не пљачкати, скрнавити и тровати међусобном нетрепељивошћу. У то име, ајд да нам сваки дан почне и заврши мишљу – шта сам данас добро урадио за Републику Српску!?
