Свашта су знала и предвидјела браћа Тарабићи.
Понајприје оно „сокоћало са приказама“…то јест „ дрвени сандук у којем ће човјек моћи да види шта се свугдје на овоме земаљском шару чини “…
И да ће, захваљујући приказама из тог сандука, „ народ изглупити све више, а чоек ће више вјеровати своме сокоћалу, него своме првом комшији“…
А прорекоше и то да ће се појавити и нови људи – такозвана „цокоћала“, која на све што им предложиш, само „цокну“ језиком…баш као да из зуба покушавају да истјерају и посљедње трагове предизборног печења…
Тако и ја прије неки дан сретнем једног познаника, бившег радног колегу.
Гега се погурен и згрбљен према мени, са рукама укрштеним на стражњици, доконо разгледавајући оне силне, латиничне ДОО – СУР- СТР- СЗР натписе…
Послије руковања гурну руке у џепове, те одмах осу паљбу по свему: све ово ништа не ваља, овако никада није било, сељачине су нас поклопиле, мајмуни нас оробили, кркани нас сколили…
На крају заврши са констатацијом како би све то требало говњивом мотком…
– Дашта- једва дочеках ја- ево ја управо и скупљам људе спремне да мало порадимо на томе, па ако си вољан…
Он на то нагло извуче руке из џепова и махинално их врати на стражњицу…мало устукнувши погну главу, одмјери ме као да ме први пут у животу види, осмотри лијево-десно, пар пута „цокну“, па на крају и упита:
– А како то мислиш ?
- Па ето…знаш.. ја ушао у ону нову странку – убрзах ја – знаш оно…мислим, хоћемо нове људе… тражимо поштене, моралне, некомпромитоване, спремне за борбу…
- А ко стоји иза вас ? – нестрпљиво ме прекиде он – ко вам је главни ?
- Па..овај…тек ћемо га изабрати…нећемо ми никаквих лидера… ми бисмо да то буде онако…мислим, потпуно демократски – панично бифлам ја, јер примјећујем да му се током мојих објашњења усне иронично искривљују, и да почиње да помало презриво шкиљи у мене.
- Тск…тск…аха…да,да…А, је л`….имате л` ви пара за то ?
- Па нису паре најбитније, ако се људи сложе – браним се ја, јер видим да већ нервозно поцупкује ногом…
- Тск…а имате ли подршку странаца ? Без тога ништа, мој бајо…јок…а-а…
- А што ће нам они – сад већ и замуцах ја – к`о да ми сами не знамо шта би ваљало и требало урадити…
- Тск…тск…- премјести се он с ноге на ногу, врати руке у џепове, намјести некакав неред који је тамо нашао, чврсто ме погледа, и, најзад, послије неколико значајних „цокова“ коначно упита:
- А је л`…тск…А шта би мени код вас припало… тск…мислим… не би` ја да ја ту будем неки обичан члан…него,вако…неко министарско мјесто или барем как`о јавно предузеће …?
- Па можда и буде…зависи како бисмо прошли на изборима – проциједих ја, па и сам нехотице „цокнух“…
- А је л` би ви то сами? Мислим…нисте ни са ким у дилу ? – од силне препасти он просто заборави и да цокне…
- Па нећемо ваљда са онима који ти и доведоше оне твоје сељачине, мајмуне и кркане ? – изненада се осмјелих да се и ја као нешто љутнем…
- Тск…Знаш шта…тск…јеб`о ти то…нема од тога ништа – пресуди и даде ми „тарабу“ – не`ш се ти од тога љеба најест`….
Окрену се човјек на петама, и оде без поздрава.
Овога пута поносно усправљене главе…све цокћући и дивећи се успут својој мудрости, а вјероватно и мојој глупости…
А мене остави са Тарабића пророчанством према којем ће „људи мишљети да све знају, а ништа знати неће“…па још и са несносном дилемом јесу ли при томе мислили на њега или на мене…
