Све више ми иду на живце, српски националисти старији од 38 година, који се као не сјећају шта се дешавало у протеклом рату.
Као, ето, треба да чекамо да прође 100 година, да нам неки “објективни” историчар то истражи.
Када је почео рат имао сам 18 година и добро се сјећам шта се тада дешавало око мене.
Људи моји, па није Босна и Хецеговина Кина, па да се не зна шта је ко радио у рату. Све се зна: ко је убијао, ко силовао, ко пљачкао, ко протјеривао и ко је навијао, а ко помагао људима у невољи.
Питам се да ли морам да чекам сто година, да би ми неко доказао да су моју школску другарицу из стана одвели неки Срби, док су њене комшије кроз шијунку то мирно гледале. Одвели су је и силовали.
Причао ми је човјек (Србин), како је на почетку рата слушао запомагање Бошњака који су на мосту испред КП Дома у Фочи, убијани и бацајни у Дрину. Па зар није онда безобразно и јадно тврдити “ако нема леша, нема ни злочина”.
И док се наши националистички чистунци међусобно препиру да ли је у Сребреници почињен геноцид или геноцидчић, опсесивно пребројавајући бутне кости Бошњака које су нађене у некој од секундарних масовних гробница, ја се питам одкуд потреба за “возањем” тих лешева, осим ако нисмо жељели да прикријемо наше “несташлуке”? Било је ту система и те како!
Зар није, с моралне стране, морално инфантилно оправдавати један ратни злочин, предходним злочинима друге стране. Да будем још прецизнији, да ли је људски наш злочин у Сребреници правдати њиховим злочинима у Сребреници, Братунцу, Осмацима или Милићима?
Па зар треба да од суда у Хагу сазнамо да је неки Лукић из Вишеграда, затварао Бошњаке у куће и живе их спаљивао? То зна свако у Вишеграду, а богме и у околним општинама. Сви знају, али нико не прича.
Да ли има ико у Приједору коме је потребан Хаг, да би сазнао шта се дешавало у Кератерму и Омарској?
Па ако све то и сами знамо, питам се шта ће нам Хаг?
