Након што је прошло пристојно времена, било је за очекивати да ће се коментари на Истамбулску деклaрацију постепено из ирационалног, почети враћати у реално стање.
Без обзира да ли се ради о нереално оптимистичким или нереално кричким оцјенама. Они који су Истамбулску декларацију доживјели као покушај оживљавања неке нове Отоманске империје на простору Балканак а то је прије свих актуелна власт у РС предвођена премијером, који даје тон таквим политичким оцјенама у којем му свесрдно помажу члан Предсједништва БиХ из РС и предсједник РС.
За њима нимало не заостаје опозиција у Републици Србији, на челу са предсједником ДСС, Војиславом Коштуницом, и лидером СНС, Томиславом Николићем.
Испаљују се салве историјских чињеница старих неколико стотина година, у којима се производе страхови код васколиког српског народа са обе стране Дрине. Овим не желим доводити у питање историјске чињенице, нити желим вршити ревизију истих, али ћу покушати да на неколико примјера покажем сву погубност овакве политике, као и недосљедност њених промотера, који или нису добронамјерни или од дрвета не види шуму.
У ближем и даљем окружењу дешавају се свакодневно догађаји који показују жељу и вољу у већини земаља Европе да заједно и само заједно рјешавају заједничке проблеме, прије свега превладавање тешке економске кризе која озбиљно пријети да заустави напредак свих заједно и сваког појединачно.
Недавно су Русија и Турска истовремено објавиле саопштење у којем се поручује да односи између њихових земаља нису били бољи откад постоје као државе. Република Србија већ дуже времена унапређује економске односе са Турском у чему види шансу Србије за економским напретком.
Недавно је одржан заједнички састанак влада Грчке и Турске, након којег је издато саопштење у којем се истиче економска позиција Турске, као једне од двадесет економски најјачих земаља свијета, да је Грчкој добродошла помоћ Турске у превладавању економске кризе на темељу турских искустава у рјешавању истих.
Посебно је у заједничком саопштењу потенцирана чињеница да је период непријатељства нанио велику економску штету и једној и другој земљи као и да постигнути споразум представља историјску прекретницу у развоју односа двију земаља.
Е, сад се ја као човјек и грађанин РС и БиХ питам, ко је овдје луд, ко збуњен, и да ли уопште има нормалних? Ако су до сада врли властодршци у РС тврдили да су им свијетли узори у животу и политици наша православна браћа у Србији, Русији и Грчкој; и да је то водиља за будућност – о чему се уствари ради? Онда се присјетим деведесетих година, режима Слободана Милошевића, режимских медија и новинара који су понизили новинарску професију и видим да ово данас неодољиво подсјећа на та времена, када смо само ми били у праву а сви други нису.
Како се све завршило и за властодршце и за народ нећу елаборирати, али резултати се виде.Да ли се ово повампирио Слободан Милошевић, или ови новокомпоновани властодршци вјерују да они могу успјети на пројекту, који је након завршетка Другог свјетског рата нанио највише зла народима на овом простору, укључујући, наравно, и српски народ?
Ако заиста мисле да је могуће немогуће, онда ми сви заједно имамо проблем који се не смије потцјењивати јер може да произведе несагледиве посљедице за народе на овим просторима. Пошто је рат као продужење политике другим средствима искључен, највећа опасност од ове ситуације биће елиминација БиХ, дакле и РС из свих интеграционих процеса. Како на Балкану тако и у Европи, што је већ видљиво из свакодневних анализа које се објављују ових дана, у којима смо или последњи или међу последњима.
Можда је циљ ове власти управо то, да БиХ остане ван свих процеса интеграција у ЕУ јер само тако они могу бити оно што су данас: криминалци, пљачкаши, некултурни, необразовани, некомпетентни, неспособни, а Турска је само добар разлог којим се поново препада народ,впо оној: Држ'те лопова!
