“Вакат је за Митровдан, или Ђурђевдан? Народ жели доказ да вријеме рачунамо према Грегоријанском, а не Грегоријановом календару!”
Милошевић је издао Книнску Крајину. Без обзира што га је документ УН обвезивао да, у случају њене агресије, војно нападне Хрватску. Нама у РС је наметнуо санкције, и марионетисао нас дотурањем помоћи на кашичицу, све док није довукао конце на територијални омјер 49:51.
То је визура из које се у РС требају посматрати прекодрински избори, а поготово коалиционе инкарнације резултата. Ваља припазити да се сценарио са Слобчетом не понови. Умјесто тога, у свим странкама се његује нерадничка психологија, зазивања аналогије. Хибрид корова, узгојен код Института за полтронство и прелеташтво (ОХР), пустио је коријење дубоко у нашој владајућој касти. Основни принцип политичког дјеловања је неталасање, да би се, умјесто њеног општенародног пражњења, искључиво сопствени дисајни органи одржали на површини септичке јаме. Нема воље, а још мање навике, да се храбро и самостално гледа у будућност.
Да је Слоби неко ономад казао, до које мјере ће га превеслати Олбрајтова и Холбрук, сигурно би му то звучало исто, као објективна стварност нама данас. Ко би рекао 5.10.2000, пред Савезном скупштином у пламену, да ће непуна два мандата касније, његова партија поново одлучивати о стратешком опредјељењу Србије? И не само то! Без обзира на кампању против евроинаџијског блока, која Шешељевски неукусно препада народ реинкарнацијом деведесетих, Милошевићев мали Медведев (Дачић) потпуно је дезинфекован од те ауре. Све наизврат. Отприлике као што је Бритни Спирс, данас већа кронерка од Аврил Лавињ.
Та противуријечност, сад уопште не смета дупелизачкој НВО-братији. Притајена након 17.02.2008, прегруписала се и здушно наставила бомбардовати Србадију. По њима, Ђинђић данас испаде рођени брат Жељка Комшића. Зато овај дискурс забрањује и историјске чињенице. Нпр. ону, да је Ђинђа 1995. пекао вола с Караџићем на Палама, док су нас Брисел и Вашингтон демократски бомбардовали, за рачун Сарајева и Загреба. Само, нажалост, ови не фигуративно.
Ако је икакво поређење са политичком сценом Србије могуће, владајући СНСД личи искључиво на Радикале и ДСС. Како? Утисак је да су националисти оманули у свом основном пројектованом обиљежју: невиђено су мирољубиви, уздржани и толерантни. Крајње неспособни да се изборе са изразито агресивним космополитима, који потпуно контролишу јавно мнење и немају мјере у политичком обрачуну. Разне групе и групњаци, обилато финансирани са Запада, спремни су земљу увести и у грађански рат ако затреба. Звучи познато?
Обе Дачићоидне владе су врбов клин заћеран у косовски амбис, пошто Ивер не пада далеко од Сплинтера. Слоба и његове нинџа корњаче су већ бивале хваљене као гарант стабилности. Додуше не од Лајчака, него Клинтона; али наши локални избори се одржавају управо на тај симболички датум.
Тако би петооктобарско наравоученије Додику било, да се посвети предизборним обећањима, којима је разбуцао импотентни Чавићев СДС. Ирак јесте купио вријеме, али ова власт је свеједно стигла зијанити грб, химну, механизам гласања, полицију и Сребреницу (у неколико наврата). Сви ми који нешто планирамо у животу, урличемо у невјерици: Кад ће то престати?!? Једном се мора трајно ставити тачка. За власт је боље тако, него да се прави клептократска квазидржавица, по узору на Мила Ђукановића. Пробао је Крајишник, па се до јаја провео у Бањој Луци. До краја мандата, сви то знамо, народу неће бити могуће толико подићи стандард; а да би им то био примјетно јак аргумент при гласању.
Сваки дан који генерал Ђукић чами у казамату Високог кадилука, дан је мање на власти. Дугорочну позицију на позицији, обезбједио би само недвосмислен, и у виду обећања објављен план, о рехабилитацији државности РС. Тајна Милетове побједе, била је нада у чврст ослонац. Који зна кад пада Митровдан, а кад Ђурђевдан; јер оба имају свој повод и датум. Народ сад жели доказ да вријеме рачунамо према Грегоријанском, а не Грегоријановом календару!
Једна, далеко битнија ствар, не примјећује се од ове партијашке диоптрије. Српско духовно и културно биће је пред пуцањем! О њему се нико не брине. Ниједан капитални културни догађај, који је Влада РС финансирала од почетка године, није имао медијску галантерију на ћирилици. Онда и није чудно, што умјесто узрочно-посљедичне, посткосовске независности РС, ми и даље попуштамо баснама о геноциду. То слугањерство ће нас трајно претворити у призоре са Евровизије, по којима у Србији нема ништа вриједно, осим знојавих спортиста. Док једни улажу грдне новце у духовни геноцид над нама, наша власт и опозиција, црква и богаташи, донатори и ктитори; не дају ни цвоњка да омладини пруже културу коју би понијели из куће. А и што би? Данас владајућа генерација је, колико јуче, Титову фотографију замијенила славском иконом. Сад је и од ЕУ направљена религија, а свака критика те идолатрије постала јерес.
Но, ако ова властохепљива сервилност доведе до стварања стабилних институција система, које ће гајити и охрабривати мазохизам, полтронизам и кукавичклук; а што је најгоре – некреативност и интелектуално несамопоуздање; онда мене више не рачунајте у Србе.
Такав народ нема будућности.
