Клин се, кажу, клином избија, а посланик Ново Грујић је на прошлом засједању Народне скупштине РС идентичан резултат постигао груменом вјештачког ђубрива.
И то не било каквим, већ „вјештаком“ за којег је Пољопривредни институт РС утврдио да посједује особине свега и свачега осим ђубрива, којим би Влада да сељаке подстакне на још једну жетву класова и гласова.
Прича је требало да протекне уобичајено: Дирекција за робне резерве би набавила ђубриво које посједује квалитете обичног ђубрета, затим би се та смјеса обогатила неизбјежним ИМТ додатком, а потом би се сељаке подстакло да га преузму уз враћање дуга у натури, било житом, било чиме другим што би од тог ђубрета израсло.
Међутим…
Пољопривредни институт РС је установио да од тог ђубрива може да израсте само још један чир на празном желуцу лаковјерно подстакнутих сељака, а Ново Грујић је дошао до сазнања да је ИМТ адитив на овоме артиклу досегао читавих пет милиона марака.
А када би се тих пет милиона разложило на сваку марку понаособ, њихова укупна маса би заузимала далеко већу запремину, него ли количина гранулата у том ђубриву.
Звучи скоро па невјероватно, али и обичним „очињим видом“ се лако да примјетити да садржину сељацима приспјелих врећа чини пар груменчина згрудваног ђубрива које је очигледно чекало своје посљедње дане, или патка довољно промишљеног да га чак и уз увећану цијену преузме.
Тако су сељаци још једном добили вјештачког мачка у џаку, неко свој „ималменету“ и „гдјесамјаутоме“ подстицај, а највише штете је, као и обично претрпила земља. – овога пута и буквално она обична ораница, у којој ово ђубриво има утицаја исто онолико колико и обични наркомани и клошари на Инвестиционо-развојну банку.
Зато је и поменути ђубар одистински представљао опасну материју у Народној скупштини, јер је са свим, а нарочито у себе „уграђеним“ додацима, збиља могао да изазове неугодну детонацију, нарочито ако би се иста десила током ријетких минута јавног ТВ- преноса.
И зато су превентивним мјерама и мјерама евакуације предсједника посвећена читава три сата, јер је постојала реална опасност да радикални елементи у Скупштини покрену и непријатне процесе хемијско-радикалних и других спојева у поменутом ђубриву, без обзира што је исто очигледно намијењено само за вјештачке подстицаје.
Но, са ума не треба сметнути ни потенцијалне опасности да би се сељаци могли досјетити не само свог јада, већ и партизанске пароле „ни зрна жита непријатељу“, те сходно истој поступити у моменту доспјећа своје дужничко-вјештачке обавезе.
А слиједом чега би на јесен могли и да ускрате повјерење својим повјериоцима, односно да поступе по властитом правилу које тврди да како сијеш, тако ћеш и да жањеш…
