Цијела хрватска јавност, ма гдје била, дигла се на узбуну када је Хашки суд изрекао вишегодишње казне Анти Готовини и Младену Маркачу због удруженог злочиначког чина етничког чишћења Срба у „војно редарственој“ акцији „Олуја“.
И два ХДЗ-а из БиХ, и њихови шефови Човић и Љубић са огорчењем су коментарисали ову пресуду као чин који је запржио чорбу у којој се налазе Хрвати у БиХ.
Послије тога је у Ливну, „столном граду“ Ливањског кантона освануо графит „Убиј Србина“.
У том кантону живи највише Срба у цијелој Федерацији БиХ, у општинама Дрвар, Гламоч и Грахово.
Сваки од ових „повјесних хрватских градова“ у којима је прије рата живјело више од 80 одсто Срба, данас имају у својим централним дијеловима споменике које су подигли ХДЗ-ови мултиетничари и љубитељи олујног времена, са „крижом и шаховницом“ и срдачном поруком „споменик хрватским ослободитељима“.
Изгледа да је олујно вријеме ослободило ове градове од онога што им „повјесно“ највише смета, а то су Срби.
Та три града у шеснаестој години од завршетка рата, данас, изгледају као да је рат завршен прије шеснаест дана, а Срби повратници немају никакве шансе да добију посао у било којем јавном кантоналном или федералном предузећу, и тамо данас нема ни једног, чак ни поштара, Србина, али зато те послове раде Хрвати који живе у Ливну, Крешеву, Витезу, Томиславграду и сл.
У Грахову 40 одсто општине нема ни струју, а камо ли шта друго.
У овим градовима начелници општина су чланови СНСД-а, најпоузданијег партнера два ХДЗ-а.
Хрвати имају проблем са својим положајем у Федерацији БиХ у којој су потлачена мањина, али зато немају никакав проблем са положајем Срба у Ливањском кантону у којем су Срби потлачена мањина.
Зато треба рећи истину колико је искрена љубав Готовининих сљедбеника који добијају безрезервну подршку СНСД-а за Резолуцију коју је усвојио Хрватски народни сабор БиХ на засједању у Мостару 19. априла 2011.године.
За Републику Српску је неприхватљива и опасна иницијатива дефинисана у тачки 8. Резолуције која предвиђа темељну реформу Устава БиХ, чиме се уставно-правна и политичка криза Вашингтонског споразума Федерације БиХ, трансформише у кризу Дејтонског мировног споразума Босне и Херцеговине, а тиме индиректно и у кризу Републике Српске.
Све политичке странке из Републике Српске које подржавају Резолуцију ХНС-а, а тиме индиректно и Крешевску декларацију и Прудски споразум, у ствари подржавају рушење Дејтонског мировног споразума и гурају српски народ у авантуру територијалне прекомпозиције БиХ са прикривеним амбицијама хрватске политичке елите за територијом Посавине у Републици Српској, и истовремено бошњачке политичке елите за територијом Подриња и предратног Сарајева, такође у Републици Српској.
Међународно признат и потврђен двоентитетски уставни поредак из Дејтонског мировног споразума најбољи је гарант уставно-правне и територијалне сигурности српског народа у БиХ, а сваки покушај измјене таквог статуса Републике Српске представља опасну и непотребну авантуру.
Упориште за овакве ставове експлицитног одбијања усвојене Резолуције два ХДЗ-а је у дијелу њених одредби коју је усвојио Хрватски народни сабор БиХ, као и на дијелу одредби раније усвојене Крешевске декларације о начелима Устава БиХ свих хрватских странака у БиХ.
Тачком 8. Резолуције Хрватског народног сабора манифестује се контитнуитет хрватске политике у БиХ о неприхватљивости постојања двентитетског Дејтонског уставног уређења БиХ, због чега се и тражи темељна реформа Устава БиХ.
У истој резолуцији, у ставу 2. преамбуле, изражава се приврженост одредбама Крешевске декларације о начелима Устава БиХ, којом је општим консензусом хрватских странака у БиХ, између осталог, утврђено залагање за „доношење потпуно новог Устава БиХ“ (став 2.) којим се „напушта двоентитетски устрој БиХ“ (став 3.тачка 6.), и конституише нова уставна структура БиХ са „три разине власти на државном, средњем и локалном нивоу“ (став 3.тачка 7.), а средњи ниво власти ће се успоставити „на темељу: повјесних, етничких, земљописних, господарских, прометних и других битних критерија уз могућност територијалног дисконтинуитета појединих устројбених јединица (став 3.тачка 9.).“
Нова „устројба“ БиХ готово сигурно значи да би повјесна хрватска територија Посавине довела до територијалног дисконтинуитета Републике Српске у корист „Херцег Босне“.
Готовина, који је синоним „повјесне борбе Хрвата“ за једнакоправност, био би тада и синоним погрешне српске политике која би довела српски народ у ситуацију да од готовине добију вересију.
Умјесто да водимо бригу о положају Срба у Федерацији БиХ, дошли смо у ситуацију да се брига води о положају Хрвата у БиХ, иако и врапци на грани знају да како год су данас свезали заставе са СНСД-ом, неће ни трепнути да тај чвор пресјеку и свежу нови чвор са СДА, када им се коначно оствари заједнички циљ да сруше „Дејтонски двоентитетски устрој“ и свако за себе откине по дио, мрске им Републике Српске.
