На дан Света три Јерарха, у име три “патријарха“, а на радост васколиког прекодринског српства, златоусти Миланко обзнани да ће три (партије) окупити се око два (кандидата).
Овај златоусти чо`јек, што због „чудесне ријечитости и јасноће излагања“ доби од народа такво име, рече још да се њих три нису још споразумиле која су то два, ал` да хоће чим заједнички програм напишу.
Послије његових ријечи помислих да је и наша опозиција пронашла свог епископа евхаитског Јована, који им је помогао да схвате да су једно и да међу њима нема ништа противрјечно, и да ће се њихови некадашњи спорови и невјерства рјешити на корист Републике и у њихову славу. Помислих такође да ће трећи октобар за СДС-овце, радикале и ПДП-еовце, бити исто што и 12. фебруар за сљедбенике Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог – заједнички празник.
Тако док сам замишљао славодобитни улазак Босића, Иванића и Михаљице на челу побједниче поворке у Кулу Републике, десила ми се конфузија. Неке људе нисам могао у поворци да замислим, а по глави су ми се мотала њихова имена: Калинић, Чавић, Микеревић, Томић, Благојевић, Вучић… Има их таман довољно за два одборничка мандата у Лопарама.
Овај пројекат је обећавао таман онолико, колико је трајао шести политички живот Драгана Калинића. Коалициони споразум није само подразумјевао заједнички наступ против владине коалиције, него је омогућавао и останак чврстог бирачког тијела опозиције у позадини изборног фронта. Избацивање Драгана Калинића је поново отворило то тржиште, и то не само за њега. На том тржишту срећу ће потражити и чавићевци и напредњаци, а колатералну добит би могли извући и Марко Павић и Михаљица.
Овај обрачун је оставио значајне посљедице и на односе у странци. Босићевој екипи у овом трнутку би највише одговарао брз излазак Калинићевих присталица из странке, што се очигледно неће десити. Калинић није Драган Чавић. Калинић је много већи и вјештији борац. Он се неће задовољити периферном улогом на политичкој сцени. Калинић се вратио да поново буде власт, а да би био власт он прво мора да постане вођа опозиције.
Иако је већ у шестој деценији живота, њему се не жури. Не би му се журило ни да је наишао на бољи пријем од руководства своје треће матичне странке. Пустио би Босића да претрпи и трећи изборни пораз и тек онда би поново преузео кормило. Овако ће торпедовати брод и то гађајући у најслабије тачке. Опет ћемо гледати мајстора на дјелу, само што ћемо овај пут имати прилику и да му се искрено дивимо, јер намa овај пут неће радити о глави. Бар не још ове изборе.
Све ово додатно продубљује кризу у опозиционим редовима. Овај сукоб би могао отворити поред питања лидера и питање лидерске странке на десници. Следећи избори би могли бити, умјесто најављиваног судара блокова, тек квалификације за то.
Можда ће нам оне донијети нешто већ виђено, малу рибу која једе „велике“!
