Не треба бити велики економски стручњак, па да ишчитавајући “МЈЕРЕ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ ЗА 2009 ГОДИНУ” које је понудила Влада РС, врло брзо закључите да се историја понавља.
Поново се ради о списку лијепих жеља које су, на жалост свих нас који живимо у РС, нови покушај продаје магле и произвођења аутистичног стања. Једноставно речено, оно што видимо не видимо, оно што чујемо не чујемо, живимо много боље него што то стварно јесте. Као у оном вицу кад је супруга ухватила мужа у кревету са љубавницом, а он њој каже: Коме више вјерујеш, мени или својим очима?
Многи ће рећи треба нам оптимизма у овим тешким временима, што је сасвим логично, али оволика количина обећања без покрића, само представља наставак устаљене праксе ове владе. О чему се уствари ради?
Ова Влада већ четири године шири лажни оптимизам у континуитету, производећи нове приче о новим пројектима и новим милијардама марака и еура, а да обичан смртник још не видје ништа од тих силних “ПОТЕМКИНОВИХ СЕЛА” широм нам бољег дијела БиХ.
Покушао сам сабрати силне километре аутопутева, који су давно започети а још не видјесмо ни дужног метра, аеродроми ничу као печурке послије кише, “граде се нови погони који запошљавају незапослене”, а успут је број незапослених повећан за 27.000. Влада купује државне фирме, које је прије тога продала. Јавна потрошња расте, иако је БДП остао на нивоу 2008. године. Све то значи да живимо изнад могућности, па нам зато треба кредит ММФ.
Постоји читав низ проблема који, због рецесије у свјетским размјерима, реално постоје и сваки дан постају све озбиљнији, јер се овим друштвом не управља логиком доброг домаћина, него логиком пијаног милијардера, па нек траје док траје, а онда ће неко дијете из првог реда коначно рећи “ЦАР ЈЕ ГО”. (Успут, ова Влада је тврдила да нам рецесија не може ништа,јачи смо од судбине). Уз сва вјеровања у чуда, која се не дешавају тако често, обични људи постају свјесни да преварама и обманама неумитно долази крај и да предстоји суочавање са истином, која ће бити и тешка и горка.
Како другачије објаснити да, рецимо, пензије касне сваки мјесец по неколико дана, тако да је исплата за новембар почела средином децембра? Ако се настави овако може се очекивати да у фебруару или марту буде каснила читав мјесец. Предсједник Удружења пензионера говори о колапсу пензионог фонда. Ово је већ виђено у првом мандату премијера од 113 кг и број ципела 47. (Још једном успут, тада се остало дужно скоро три пензије. Овим не желим страшити пензионере, али ово се десило). Шта значи прича да ће се појединим буџетским корисницима примања смањити у првој половини године, а онда ће им ретроактивно бити исплаћена разлика у септембру 2010. године?
Обзиром да нам је Премијер поручио да нас тренира за референдум, није искључено да тренинг прво почне обичним стварима, као што је: ко може дуже гладовати, ко може преживјети на 16 степени, као некад у Румунији код другарице Чаушеску. Можда буде и убацивање тројки и такмичење у пјевању, ко претекне након предходних тренинга.
Да се све ово дешава неком другом, вјероватно би се многи од нас запитали “ПА ЉУДИ ДА ЛИ ЈЕ ОВО МОГУЋЕ!?!”. Нажалост, дешава се нама и дешава се данас. Да није трагично, било би заиста смијешно.
Кажу умни људи да кад си на дну мало дуже, покуцај, можда се неко јави са друге стране; што се зове дно дна. Не дозволимо да нам се деси дно дна, јер даље нема.
