У држави тј. у оба ентитета је побједила социјалдемократија, истина потпуно различито доживљена од стране Лагумџије и Додика, али у наредном периоду можемо да очекујемо социјалдемократску бригу за „малог“ човјека и капитализам с „људским ликом“.
Нама остаје да видимо да ли ћемо имати и коалицију СДП БиХ и СНСД на нивоу Босне и Херцеговине.
У Федерацији БиХ су „промјешене карте“, док је у Републици Српској Додик је поново преварио националисте и добио гласове свих оних којима се уставне реформе своде на независност или одцјепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине.
Остаје недоумица како ће Срби преживјети одсуство Хариса Силајџића, и да ли ће Харис Силајџић и његова партија уопште политички преживјети сљедеће четири године? „Недостајеће нам“, а поготово микрофонима у згради Уједињених нација у Њујорку.
Хрвате ће у Предсједништву Босне и Херцеговине представљати Жељко Комшић, а у Републици Српској Емил Влајки. Док се Хрвати осјећају као Сејдић и Финци, Бошњаци и Срби „глуме“ легалисте. Шта да се ради када је све по закону.
Ови избори су показали да у Републици Српској између Власти и опозиције нема великих идеолошких разлика, они се само разликују по томе ко контролише РТРС и возни парк Владе РС. Сви су обећавали исто, само је Додик имао бољу логистику, а био је и увјерљивији.
Када смо код Додика, прво што ће морати да уради, као Предсједник Републике Српске је да прочита Бонтон, јер се показало да му протоколарно понашање и није јача страна. Значи господине Предсједниче, морате се изборити са својом „спонтаношћу“, ма колико год то тешко било.
Појавио се велики број неважећих листова, што се може протумачити на разне начине у зависности од политичког опредјељења. ПДП то види као изборну кређу, неки то виде као протест против садашњих политичара и њихових политика, мада не смијемо искључити ни неписментост као важан фактор наше политичке (не)културе.
У односу на Опште изборе из 2006. године излазност се повећала за 3,5%, а у односу на 2007. годину за 2,5%. НВО сектор себи приписује заслуге за ово, мада се мени чини да је појава нових политичких партија (а тиме и више кандидата и њихових гласача) више допринијело повећању излазности, од силних билброда и реклама.
Избори су показали да се бахатост и некултура веома цијене код Срба, а поготово новинара, код којих не постоји ни трунка међусобне солидарности.
Сада сам још увјеренији да добар новинар није онај који заврши факултет или умије да пише, већ који има дигнитет или што би реко наш народ „да није пизда“.
