Диван дан. Послије дуго времена сам се наспавао. Дочекало ме сунчано јутро. Спремам се полако. Данас нећу носити крaвату. Кафу пијем онако како се пије, лагано. Телефон ћути. Ушли смо у мирније воде. Бар на један дан, или пар сати.
Пред зградом скупштине срећем чика Мурсела. Пожелим му добар дан. Одговори он – како коме. У шали ми каже да ће „бонска метла” помести два шефа (Мирјанића и Рајчевића) и једног замјеника (мене). Знам да је то Мухаремова цинична конструкција, али није ми баш свеједно. Помислих, он да ми поквари јутро? Ма нема појма да ћу му допустити. Свој је бонус испуцао прије пар ноћи на Амплитуди.
Док доручкујем у скупштинском ресторану (све похвале кувару) са Љубом, клупским возачем, договарам набавку једне папирне кесе. Договарамо то као што се договарају велики, важни, државни послови. Кеса је битна јер је набављамо за (нама) битну особу. На исти начин приступамо и набавци двије торте. Двије, за два рођендана. За Синин (Додик) и Петров (Мићићу). Кажу остали посланици, наравно у шали, да је то тортура. Само двије торте на нас 43.
Улазим у салу. Сједница је почела. Шеф (Игор Радојичић) врти главом. Профа и ја смо опет (мало) закаснили. Каже кроз смијех, да би било боље да нисмо ни долазили. Дискусије су зачуђујуће добре. Говори се стручно и аргументовано. Министри прихватају корекције опозиције. Атмосфера је сјајна.
Нешто прије подне крећу прве гласине. Новинари су попили кафу. Разговарам у холу са Лакијем (портиром). Каже да је народ забринут. Пита ме шта ће се десити? Чуо је да ОХР пише неко саопштење. Исто то ми каже и један старији новинар. Кажем му да, у том случају, морају обратити пажњу на правопис; и додајем да они вјероватно имају добре лекторе.
Док тензија полако расте ја пјевушим стихове београдског ККН : “проћи ће и њихово, морам да заузмем став”…
