Први пут сам чуо за њега на некаквој омладинској емисији радио Сарајева. Слушао сам, тачније, снимао сам је, по казни.
То јутро сам направио неко „срање“ у кући. Да ли сам разбио шољу или вазну, не сјећам се више. Како мајке није било кући, а старом баш се и није дало бактати са кажњавањем сина јединца, част да ми одреди казну припало је мојој најстаријој сестри.
Како видите, није лако бити најмлађи, увијек се нађе неко ко ће да те казни. Какогод, умјесто да одем играти фудбал, остао сам кући уз радио чекајући да запјева тај неки Рамбо Амадеус, како бих га снимио.
Јесте, од тада сам фан Антонија Пушића, али то за ову причу није битно. Битно је да је у тој емисији био гост неки лик који се звао Греба или Греда, и који је гласање слушалаца за пјесму мјесеца назвао референдумом.
Већ годинама референдум је најкрупнија ријеч наше дневне политике. На сцену су га поново донијеле прољетње кише 2006. године. Донијеле су га из Црне Горе. У почетку је био одговор на БиХ без ентитета. Неки су га везали и за једнострано проглашење независности јужне српске покрајине. Њим се пријетило, али су због њега и најављивана кажњавања. Увјек се везао за самосталан статус Републике.
Дуго је референдум био само ријеч на новинском папиру и када су сви мислили да ће тако и остати, десила се криза око „Електропреноса Б иХ“. Тада смо најавили да ћемо у случају сљедећег коришћења такозваних бонских овлаштења позвати грађане на референдум. Нисмо дуго чекали, убрзо је господин Инцко бесправно продужио мандат страним судијама.
Референдума ће и бити, с тим што прије тог морамо усвојити нови Закон о референдуму, закон који мора бити технички а не политички, који мора бити урађен на основу препорука Савјета Европе. Он мора бити такав, јер смо свијесни да ће га бошњачки клуб у Вјећу народа послати на Уставни суд.
Свјесни смо да ће судије Уставног суда Републике Српске бити под великим притиском оних који су “против утицаја политичара на судове”, а којима на крају преостају само такозвана бонска овлаштења, чије коришћење у овом случају би било тешко одбрањиво пред међународном јавношћу.
Коришћење тих “овлашћења” неће се моћи бранити ни антидејтонском намјером Републике Српске, јер је основни смисао референдумског питања већ познат јавности. Шта се може наћи антидејтонско у тражењу подршке за дејтонски споразум и позицију Републике у њему? Бар за њих који често воле неистинито да представљају свога шефа као “коначног ауторитета за тумачење дејтонског споразуму на терену” не би требало ништа бити спорно. Али јесте.
На референдуму ће грађани имати прилику не само да их развласте, већ и да се успротиве свему ономе што су они учинили кршећи Дејтонски мировни споразум. Имаће прилику да кажу да се не слажу са смјенама људи које су они бирали на демократским и слободним изборим. Имаће прилику да се успротиве, зашто не рећи, крађи надлежности од Републике, која је вршена годинама уз помоћ “бонских овлаштења”. Зато је њима референдум проблем.
Одавно на нашим просторима ријеч референдум нема никакве везе са музиком. Некима је клетва а некима заклетва.
За мене он значи – слобода.
