Реч СЛОБОДА изражава један од најосновнијих и истовремено најконтрoверзнијих појмава људске мисли и праксе.
Питање о људској слободи нејчешће се одређује кроз дилему да ли човек располаже слободном вољом да чини оно што чини.
Проблем људске слободе поставља се у облику два питања: како човек постаје слободан и који су услови остваривања људске слободе?
Да би се одговорило на ова питања неопходно је да се пође од испитивања свих битних услова и аспеката остваривања човекових могућности да задовољи своје потребе, искаже квалитете а да при том не угрози друге.
У условима БиХ, која представља сложени систем, проблем слободе је везан за више фактора од домаћих до међународних али без обзира на њихову присутност овај појам се више злоупотребљава него што се користи за развој и добробит.
Овде су изгледа слободни једино представници међународних организација и снага али у нивоу да НЕ раде оно што им је обавеза а при том, да за то никоме не одговарају. Локалном становништву, без обзира на место у друштвеној номенклатури остала је само дилема, или да слушају или да буду потезом пера, а понекад и метка, једноставно уклоњени.
Истини за вољу у оквиру локалног становништва постоје делови који су миљеници горепоменутих међународних организација и снага (лидери, лидерчићи и слични), што још јасније говори да су на сцени вишеструки стандарди на штету, па наравно да будемо прецизни и потпуно јасни, српског народа.
Овако изражена слобода (која то наравно није) и даље сеје семе раздора, неповерења, непоштовања и затирања истине. Са часним изузетком Републике Српске, у БиХ, слободи као форми, садржају и основном облику друштвеног изражавања једноставно нема ни наговештаја.
