Ово ћемо обраћање јавности започети бајком са елементима других краћих форми усмене комуникације.
У једном селу које су звали Град, у некој земљи коју су звали Државичицом, бијаше једно НН лице у раји познато као диван човјек и филантроп. И кад је локални фудбалски клуб запао у проблеме, в. д. тренера се сјети овог људског Голијата и обрати му се за помоћ. Он, сходно очекивањима, одговори да је све у реду и в. д. тренера набави дресова, тренерки, издуваних лопти, мрежа, пертли, штуцни и гаћа. Кад дође вријеме примопредаји НН дође са два јарана, појави се и в. д. тренера и сви се сликаше крај дресова и осталог неопходног фудбалског асесоара. Проблем настаде ујутру када му путем електронске поште на наплату стиже рачун за његову хуманост. Човјек бијеше шокиран кад видје да је оно крпа и мрежа плаћено цирка 60000 неких сребрњака. Позва в. д. тренера, иначе свог доброг јарана иза школе, и овај хитно дође у његове службене просторије.
– Јеси ли ти нормалан, кога ти зајебаваш, мајмуне један, знаш ли ти ко сам ја…
В. д. тренера остаде смирен, истрпи све увреде и тешке ријечи. Када прође ураган он рече:
– Можда си ти заиста у праву, можда заиста она опрема и не вриједи више од 4000 сребрњака, али то је тек њена номинална вриједност.
Поклону се не гледа у зубе и он увијек вриједи много више ономе који га прима, него ономе који га дарује. Можда та роба заиста некоме вриједи 4000 сребрњака, али ми морамо наплатити и сам твој чин, а ту је и наш баш добар јаран који нам је то све набавио. А ти добро знаш да „Добре јаране пара купит не може“.
Ми знамо да се у бајкама приповиједа о којекаквим чудесима којих нема у стварном животу, да су то бапске приче пред спавање, али некако нам се дешавало да кад добијемо неку садаку из бијела свијета или из Владе, нпр. до нас баш и не дође онолико колико је послато, можда зато што све и није послато, а можда баш зато што „Добре јаране пара купит не може“, али Богу хвала па „Пара има хаџија и за ситну рају“. Јуче је СЗО најавио помоћ од 20000000 нечега Бихи у борби против вируса корона. Док се то распути по свим органима власти +/- људски фактор, до наших ће фондова стићи 10000000, до болница 3000000, до крајњих потрошача, чарапа и гаћа, али није ту најважнија материјална страна, него добра воља да нам се учини. Некад топла људска ријеч вриједи више него ма колика назор учињена помоћ.
Зато се АВ у ова тешка времена окружио оним насмијаним љекарским појавама, слаткоречивим у говору и твору. Корона ће доћи проћи, наш здравствени систем вам у томе свакако и не може помоћи, али људска ријеч и загрљај, добро не баш загрљај, чине да се осјећамо безбједно. Без политичара, лише АВ, али он се ту и не појављује као политичар него модератор љекарских галиматијаса које прост народ можда и не може баш најбоље разумјети и онај који анатемише „Перите си руке“. Зна и АВ да народ баш и неће повјеровати министрима који су каријеру остварили на лажима и гурањем под тепих проблема проистеклим из истих и сада се окрену новим лицима, новим, тако новим, а тако зрелим и искусним + ведрим и насмијаним. И у свему томе сад му се нашао и онај Игор Јурић са тим педофилима. Игору народ вјерује, јер нема разлога да му не вјерује, а Игор никоме не вјерује, јер нема разлог да вам вјерује. Како рече АВ, Игор није Бошко Обрадовић и Ђилас, Игор је човјек.
А човјек је наша највећа тековина. Зато је РВ позатварао школе и факултете. Наколон до пода, сви знамо да ми ресурса за битку немамо, ајде онда да битке и не буде. За три седмице све ће нам ово бити смијешно, ако нас буде, ако нас не буде, РВ неће имати коме или чему бити предсједник. Никоме није јасно шта чекају у Федерацији, односно, можемо ли ми сад на распусту мирно боравити у Федерацији, Србији или Црној Гори гдје је стање, наизглед много боље него у Бољем Ентитету. Чак ни Мило и сви његови Милићи нису прогласили опсадно стање којим би, априори, забранили литије. Кад се то деси, литије ће прећи у једну нову димензију, али о том потом.
У Федерацији су заиста предузели веома озбиљне превентивне мјере намјере.
Телетабиси су због свог ниског коефицијанте интелигенције ашћаре апсолутно имуни на корона вирус, поготово Тинки Винки и По, за које се искрено сумња да су послијеподне потенцијални Срби, ако им у овој јединици зафали понеки, по принципу на којем се заснива политички живот у Лошијем Ентитету, и као такви представљају идеалне првоборце у будућем рату.
Захваљујући чињеници да нису забрањена јавна окупљања, без обзира на број и величину окупљених, одржана је комеморација Беби Селимовић. У Народном позоришту, оном на обали сарајевског ослободиоца Војводе Степе, оном које је подигнуто за вријеме Краљевине. Заслужила је Изета, не хвалећи јој вјере, била је велика умјетница. Велика је била и Милица Остојић, највећа андерграунд пјевачица југословенског фолка. Она је била Маги ЈУ фолка. Мица Трофртаљка. Као дјечак сам са стрицем камионом пропутовао Југу, међу камионџијама, у кафанама са најбољим пасуљем и тулумбама „Само за малог“, у којима је увијек и једино могла да се чује Мица Трофртаљака, култна Тета Ђана из „Лепа села лепо горе“. Њене пјесме су биле мој „Црвен бан“ отприје него ли сам и чуо за Вука. Мица је била Тито, али то се тад није смјело рећи наглас, а данас свака аветиња смије компарирати идеопоклонство према Тити и Богу, као да су они икад били једнаки. Нико од те јаде-естраде није дошао, није било ни комеморације, није дошао ни завјетни љевичар и заштитиник малих и унижених Срђан Драгојевић. Мица је отишла у легенду, код Паје и Јарета.
Кад текст започнеш бајком, мораш га свршити тужбалицом. Неколико узастопних вечери локални политичари полемишу на веома локалној телевизији. Алал им било све, опраштам им и „златиборске зоре и мејсечину изнад Црне Горе“, али нећу, јер не могу и не смијем „двајес први вјек“, „урадти“, „принципјелан“, „колко“, „хтјео“, сав тај галиматијас у којем нас желе убиједити да „Добре јаране пара купит не може“.
Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (12.03.2020.)
Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не представљају нужно уредничку политику портала Фронтал
