Сваког дана када се у Сарајеву помињу жртве грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992–1995), политичари, новинари и представници невладиних организација утркују се ко ће више прећутати истине о рату или створити сопствене „истине“.
Данас пратим програм ТВСА, који је у потпуности посвећен „5. фебруару – Дану сјећања на све убијене и рањене грађане Града Сарајева од агресора у периоду опсаде 1992–1995“.
Предсједавајући Скупштине Кантона Сарајево, Елведин Окерић, отварајући комеморативну сједницу посвећену „Дану сјећања на све убијене и рањене грађане Града Сарајева од агресора у периоду опсаде 1992–1995“, изјављује да је „током 1.425 дана опсаде убијено више од 11.500 грађана, укључујући и 1.601 дијете“.
Град Сарајево, као заједница десет градских општина, у марту 1992. године подијељен је договором националних странака на енклаве. На границама тих енклава постављене су барикаде са наоружаним цивилима, а извјесно вријеме било је могуће кретање људи и робе из једне у другу енклаву.
Убрзо је дошло до потпуне блокаде кретања људи и робе, што је за посљедицу имало блокаду цијелог града. Наредни корак било је постављање наоружаних људи на границама енклава и успостављање двије ватрене линије додира – уже и шире. То је резултирало опсадом ужег градског језгра, у којем су већински живјели Муслимани/Бошњаци, али и опсадом дијелова града у којима су већински живјели Срби, а који су се налазили између ужих и ширих ватрених линија додира.
Они који су 5. фебруар прогласили Даном сјећања манипулишу појмом „Град Сарајево“. Под тим појмом они подразумијевају искључиво простор од Неџарића до Башчаршије, што чини око 7% територије Града Сарајева, док истовремено занемарују чињеницу да је око 75% територије Града Сарајева током рата било под контролом Војске Републике Српске.
Сарајевски пропагандисти годинама понављају наратив о „1.425 дана опсаде“, иако је чак и папа Лав XIV указао на „знакове наде: Дејтонски мировни споразум, који је окончао рат у Босни и Херцеговини прије тридесет година“.
(види: raport.ba)
Подсјећам да је Дејтонски мировни споразум службено потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, чиме је званично окончан грађански рат у Босни и Херцеговини. Ако прихватимо чињеницу да је рат у Граду Сарајеву почео 6. априла 1992. године, а окончан 14. децембра 1995. године, онда се наратив о 1.425 дана опсаде не може прихватити и историјски је нетачан. Рат у Граду Сарајеву трајао је 1.347 дана.
Елведин Окерић и други креатори лажних сарајевских наратива користе и умјетничку фантазију „Сарајевска црвена линија“ – меморијални догађај посвећен грађанима Сарајева који су страдали током рата. Догађај је осмислио и режирао Харис Пашовић, који је дуж улице Маршала Тита, од Вјечне ватре до зграде Предсједништва БиХ, поставио 11.541 празну црвену столицу, тврдећи да тај број одговара броју убијених грађана Сарајева, позивајући се на податке Истраживачко-документационог центра Сарајево Мирсада Токаче.
Анализом података Истраживачко-документационог центра утврдио сам да је Харис Пашовић од укупног броја жртава (убијени, погинули и нестали) одузео 2.476 војника Срба из обје војске – Војске Републике Српске и Армије РБиХ – и тако добио број 11.541, који је представио као број убијених грађана.
Тај број не представља истину о убијеним грађанима Сарајева. Истина је да је на територији Града Сарајева, тада подијељеног на дио под контролом Армије БиХ и дио под контролом Војске Републике Српске, убијено 5.564 цивила, те да је погинуло 5.912 Бошњака и Хрвата – припадника свих зараћених војски (ХВО, ВРС и Армије РБиХ).
Молим вас да ово прочитате више пута. Харис Пашовић, као и већина јавних личности из реда Бошњака, тврди да 11.541 црвена столица симболизује убијене грађане Сарајева, а истина је да се у том броју налазе подаци о убијеним цивилима свих националности са оба дијела подијељеног Сарајева, као и о погинулим Бошњацима и Хрватима – припадницима свих зараћених војски.
Према подацима Истраживачко-документационог центра Сарајево, којим руководи Мирсад Токача, број убијених грађана Сарајева током рата износи 5.564. У тај број улазе цивилне жртве са територије под контролом Армије РБиХ, али и цивилне жртве са територија које је контролисала Војска Републике Српске.
Данас, 5. фебруара 2026. године, у телевизијској емисији на ТВСА, одмах након комеморативне сједнице на којој се говорило о „више од 11.500 убијених грађана“, Мирсад Токача у емисији „Масакри“ говори о 5.604 убијена цивила у Сарајеву.
Сваке године у Сарајеву се стотинама пута може чути тврдња да је убијено 1.601 малољетно дијете. Зато данас износим јавне податке из књига, монографија и спомен-обиљежја о убијеној дјеци у ратом подијељеном, блокираном и опкољеном граду Сарајеву:
- Босанска књига мртвих, Мирсад Токача, ИДЦ Сарајево, књига 1, стр. 610:
„У Сарајеву је смртно страдало 705 малољетних особа, од чега је 611 дјеце убијено као цивили, а 94 је погинуло у статусу војника.“
- Злочини над дјецом Сарајева у опсади, Институт за истраживање злочина против човјечности и међународног права, академик Смаил Чекић, стр. 856:
„Убијено је 524 дјеце.“
- На Спомен-обиљежју убијеној дјеци опкољеног Сарајева уклесана су имена 520 убијене дјеце.
Приликом откривања споменика 9. маја 2009. године речено је да ће „засад бити исписано 520 имена, али да на споменику има мјеста за накнадно уписивање нових имена“.
Годинама се питам: шта раде Удружење убијене дјеце опкољеног Сарајева и друге институције када, ни након 15 година од тог обећања, нису у стању да документују и јавно објаве податке макар о једном убијеном дјетету од преосталих 1.081 за које не постоје јавни докази да су страдала?
