Има већ подуго како Рајко Порције Васкон сваки свој говор почиње и завршава са идејом да безидејну опозицију треба разорити.
Јер, ето, она нема ник`ог програма и не нуди никаква разрјешења Маховљанских и других петљи у које смо, како испада,сами себе запетљали.
И признајем да сам послије тако самоувјереног таламбасања и халабуке медијских му хајкача и помагача, са зебњом ишчекивао презентацију његовог програма.
Све очекујући да из њега изроне непојмљива рјешења по којима ћемо бити способни за чуда невиђена: ходање по водама разних фонтана и њихово претварање у вино, а да не спомињем и готову храну која ће нам падати са висина, што са небеса, а што са Олимп –зграде…
И коначно дође и тај дуго и жељно очекивани дан.
У устрепталој тишини, ту и тамо прекиданој само повременим штуцајем узбуђења, свечано озбиљни Рајко се значајно накашља и саопшти да је њихов програм – Република Српска.
Мук.
Тајац.
Шок.
А онда задивљени уздаси, којима се,богами, и ја придружих…
Јер ја нисам био тако генијалан да се сјетим Републике Српске… ма, нисам ни знао да иста постоји, све док нам је Васко Есенесде Гама не откри опловљавајући Рт Добре Наде…
Јест` да сам и ја начрчкао нешто слично њему, на примјер да је „у економској сфери најпреча стабилизација у односу на екстерну рецесију и финансијску кризу у Европи и, паралелно, борба за отварање нових радних мјеста, све до упорног настојања да се иде у реиндустријализацију“ … али `ебеш све то, када се при томе нисам сјетио постојања Републике Српске…
Џаба мени што можда имам и конкретније приједлоге од његових настојања, очекивања, залагања,предвиђања и осталих ња,ња,ња… када у њих не убацих и Републику Српску…
Узалуд сва моја закерања, када су Републику Српску они родили, па им је ваљало и љуљати, ако треба и из темеља…
А родили су је, како испада, безгрешним зачећем, јер они тврде да никада и нигдје нису преносили њене уставне бенкице и (при)надлежности…
И сада просто не знам шта да радим, јер су joj у међувремену и ђувегију нашли…
А наш народ каже: ко први до дјевојке, његова дјевојка у Његову кућу…
Но, ипак нећу одустати.
Можда јој досади, можда се предомисли, а можда и сама на крају спозна да би то био још један брак из користи.
Избори су на њој.
