Када је убијен дјечак у трамвају у Сарајеву, то нас се није много тицало, али када се то деси нама, дигне се граја. Зове ме новинар једних дневних новина, да прокоментаришем шта стоји из напада „навијача" на двојицу младића, неки дан у Бањој Луци. Па не треба бити много паметан, а још мање психолог, да би добили одговор на ово питање.
Прије свега морамо имати на уму да су то дјеца рођена у рату и одрасла непосредно после рата. Одрасли су у друштву гдје је сасвим „нормално" било: пребити, опљачкати, протјерати или убити, било кога ко није „наш". Они су одрастали у друштву у којем је насиље, било доминантан начин понашања, а то су, уз нашу помоћ, најбоље радили наши ратни злочинци и криминалци. За ту дјецу, Аркан, Легија и сви они из „читуље", постали симболи успјеха и моћи, а њихови родитељи губитници и будале.
Та дјеца су расла у периоду гдје су вриједности улице, биле важније од вриједности школе. Одрасли су у времену када није било важно како сте дошли до новца, већ да ли га имате или немате. Расли су у времену, када се бахатост, некултура и агресивност, могла добро уновчити.
Ни данас није много боље.
Живимо у земљи у којој Премијер пријети кошаркашким судијама, хомосексуалцима, новинарма и сваком ко другачије мисли. Живимо у земљи у којој бивши Омбудсмен Босне и Херцеговини, а садашњи Декан Правног факултета у Бањој Луци, каже новинару да је зазлужио „метак у чело". Живимо у времену када се издајица постаје преко ноћи, а непријатељи вребају са свих страна. Живимо у земљи која, од врхунских спортиста, има само боксере и кик-боксере. Живимо у земљи у којој се можеш обогатити само ако уђеш у политику или се дружиш с политичарима. Живимо у времену када свака основна и средња школа не може имати запосленог психолога, јер то није у складу с систематизацијом. Живимо у друштву у којем је постављање сигурносних камера, важније од рада с младим људима Могао бих овако до сутра, али…?
Највећем броју становника Републике Српске, сви ови „гафови" су симпатични, све док нам се не деси нека туча или нешто много горе. Симпатични су и новинарима, јер то добро продаје новине. Симпатични су и невладином сектору, јер ето нових пројеката и доброг живота. Бојим се да ће нам толика симпатичност, изаћи на нос.
Ти младићи ће вјероватно одговарати за оно што су урадили, али запитајмо се колика је наша кривица, што се понашају тако. Колико је крив Премијер, колико бивши Омбудсмен, а садашњи Декан, колико новинари, колико сви Ви који поданички ћутите и трпите, с надом да се то вама не може десити.
Та дјеца су можда понајмање крива, јер они су искривљена слика нас самих и друштва у којем живимо.
