Prema zadnjem popisu u Doboju živi oko 77 000 ljudi. Od tog broja prema podacima Republičke agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća u ovoj opštini bilo 16 565 zaposlenih, dok je 10 787 tražilo posao.
E više nije tako!
Privreda, i mala i velika, u gradu Doboju je funkcionisala vrlo prizemno, a prizemlja su u ovom gradu poptuno uništena i teško je reći koliko će ljudi ostati bez posla.
Od ugostitelja, pekara, trgovaca svega i svačega, preko stomatologa i privatnih medicinskih ordinacija, do nekoliko privatizovanih fabrika koje su nešto proizvodile sve je uništeno. Ostali su samo oni na budžetu, a i oni životare.
Neki od tih privatnika su sigurno jedva sastavljali od prvog do prvog, drugi su radili nešto bolje i investirali tj. uzimali kredite da bi bili konkurentniji i efikasniji, ali je sigurno da su svi zapošljavali Dobojlije i svi su sada u dugovima.
Biće interesantno vidjeti koje su to mjere koje će entitetska i lokalna vlast ponuditi da se privreda u Doboju, i ne samo Doboju, pokrene, a sa njom zapošljavanje i sve ostalo. Tu najave radnih akcija, predizborni populizam, RTRS i prizivanje Rusije neće biti od pomoći.
Ako se Doboj ostavi na milost i nemilost tržišta i banaka plašim se da ćemo imati katastrofu veću i od same poplave, jer ni tržište ni banke svoj rad ne zasnivaju na humanizmu i socijalnoj pravdi.
Kada se počisti mulj, kada se sprovede dezinfekcija i deratizacija, kada zaboravimo heroje i volontere, kada se pojede i popije posljednja konzerva od humanitarne pomoći gradonačelnik Obren Petrović i premijerka Republike Srpske Željka Cvijanović će morati ponuditi nešto konkretno i opipljivo tim ljudima u Doboju.
Jer život je čudo, ali čuda se ne jedu niti se njima mogu platiti računi.
