Buldožerima na koridoru 11 isprečio se Hrast. Niko ga do sada nije spazio, a projektanti su se regularno raspitali da li je pod zaštitom zakona, pa kad su saznali da nije, lepo su projektovali put preko njega. Ipak, podigla se zbog toga poprilična prašina, koja je dovela do povišenog tona potpredsednika vlade Vučića. Hrast –zapis star 600 godina, brani se najčešće njegovim značajem za verovanja meštana kraja u kome hrast već toliko živi. Seljani govore da hrast ne bi trebalo seći, a radnici za sad odbijaju da da ga iseku.
I kroz ovaj slučaj se, kao i uvek, prelamaju važeće društvene ideologije. Za sad, čini se da je priča o hrastu samo sukob modernog i tradicionalnog. S jedne strane je autoput kao simbol brzine i moderniteta, a sa druge emocije, verovanja i sujeverja meštana. Čini se kao slučaj za osetljive duše, koje bi trebalo nekako utešiti, ali se ipak odlučiti za modernost.
Ali, stvari ne stoje baš sasvim tako. Drvo je ovde simbol života, onog života o kome treba voditi računa u svim političkim, građanskim i građevinskim poslovima. Građanski život ne sastoji se samo od autoputeva i trgovine, nego i od onih „besplatnih stvari“ Duška Radovića. I kad već o tome brigu nisu vodili projektanti, sada bi političari trebalo da vide kakav je njihov odnos prema ovom građanskom životu.
Kako su krenuli, sve liči na rutinsku medijsku obradu sličnih slučajeva. Tu je političar (Velimir Ilić) koji se, naravno, poziva na bezbednost i kaže da je „nemoguće“ sada izmestiti trasu, tu je i direktor instituta da sa stručne strane tvrdi isto i mediji da sve to prenesu. Međutim, prošli slučajevi, poput platana na Bulevaru, govore da ovde ni političarima ni stručnjacima ne treba verovati na reč. Jedino što bi se važilo je da se javnost detaljno upozna sa stanjem na terenu i pozove da da svoje predloge kako da se situacija reši. Ali, političarima ta mogućnost nekako ne pada na pamet.
Ne radi se ovde samo o sukobu moderne tehnologije i sujeverja, nego o sukobu unutar modernosti. Na jednoj strani imamo autoritarnu političku volju, medijski spin i želju investitora da ne troši vreme i novac, a na drugoj jednu ljudsku potrebu, jednako važnu koliko i autoputevi. Potrebu koja je ugrožena baš u moderno vreme, a brani se ovih dana i u Turskoj i temeljna je vrednost savremenog građanskog društva.
Na političarima je da u ovom trouglu tradicije i dve modernosti izaberu pravu stranu.
(tekst sa dvogled.rs prenosimo uz odobrenje autora)
