Braćo “Osvetnici”,
U Višegradu se sve zna. Znamo šta ste radili prošlog ljeta, i pretprošlog ljeta, a znamo i šta ste radili u Štrpcima februara 1993. godine. Znamo sve šta se radilo tokom rata, ali smo ćutali.
Zašto smo ćutali?
- Ćutali smo jer su ubijani Bošnjaci i Hrvata.
- Ćutali smo jer je to bila osveta za zločine Bošnjaka u selima Ponikve, Glamočevići i Bučkovići.
- Ćutali smo jer smo podržavali i odobravali ono što ste radili.
- Ćutali smo jer je država ćutala o tome.
- Ćutali smo jer smo se plašili za svoj život i život svojih bližnih.
Imali smo za vas razumijevanja, rat je bio, a u ratu se gine. Ginu i vojnici, ali ginu i civili. Ginu naši, a ginu i njihovi. Tako je to u ratu, pobjeđuju oni koji imaju manje gubitaka. A gubitke ste nanosili vi, dok smo mi samo držali osvojene položaje. Dobro, neki od vas su sve to dobro i naplatili, mi nismo, ali mi smo vam bili lojalni. Bili ste za nas borci, bili ste za nas heroji, naša služba za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju.
I nakon rata bili ste od koristi. Vi ste bili potencijalni ratni zločinci, mi smo postali moralne gromade. Jer vi ste ubijali, mučili i silovali dok smo mi samo ćutali i sve to nijemo posmatrali. Vi ste strijepili, a mi smo hodali slobodno našom Republiko Srpskom.
I tako 21 godinu.
Bili ste nam korisni u ratu, poštovali smo vas zbog toga u miru, ali smo vas se istovremeno i plašili. Znali smo i ćutali za Štrpce, imali razumijevanje za silovanja u Vilinoj Vlasi, oprostili smo vam Omeragića kuću, jer ste naši.
Preko svega smo prešli jer smo ljudi, hrišćani, ali preko ovoga nećemo i ne možemo.
Htjeli ste ubiti Kusturicu, našeg Kusturicu, za to morate odgovarati!!!
