Da li ste pročitali zadnji blog Srđana Puhala „Pokemoni iz Zecova“?
Niste?!
Baš šteta, mnoge nije ostavio ravnodušnim. Bošnjaci su, iako sam ih nazvao pokemonima, dijelili tekst kao ludi, a Srbe sam natjerao da me u svojim pisanijama spomenu. Šta jedan propali politički analitičar, strvina od psihologa i bloger marginalnog medija može više poželjeti.
Elem, nakon „Pokemona iz Zecova“, u svom pisanju spomenu mi prezime Žarko Marković, dok je gospođa Trbojević to učinila mnogo suptilnije koristeći, kako sam je ja shvatio, više nego erotsku, sintagmu „jednog našeg hiperaktivnog blogera sa baby – facom (da zavara okolinu)“.
Ali kako to obično biva oni se nisu bavili onim što sam napisao, već onim što sam bio, što jesam i što bih želio biti. Jednostavnije rečeno, oni su se bavili mojom ličnošću pokušavajući da objasne vaskolikom srpskom rodu koliko sam ja govno od čovjeka, glupan, p(l)aćenik i izdajnik.
Evo kako me Žarko Marković vidi i opisuje: „Cilj nosilaca tog projekta nije da iz konflikta koji nameću izađe nešto uzbudljivije od svega materijalnog, vrjednije od svega vidljivog, jer iz kritizerstva, autošovinizma, iluzorne superiornosti, moralnog onanisanja, frustracija, nezadovoljstva sobom i svime oko sebe, poređenja pokemona sa najbrutalnijim zločinima, takmičenja u pronalasku što bolesnijih konstrukcija za Banjaluku i Srpsku, ne izlazi ništa uzbudljivo, već ogavno i bljutavo. Izlaze prezir i nerazumijevanje.“
Nakon ovakvog opisa ne znam kome je gore – meni kao takvom ili onima koji žive i rade sa mnom, mojoj rodbini i prijateljima ili Republici Srpskoj. Ipak, fino je znati da si nosilac projekta.
I pored serije ubitačnih atributa kojima me je opisao Žarko Marković ostao sam na nogama, da bi me nokautirala gospođa Trbojević direktom koji moram citirati: „Da je istina da zavidiš onome za koga znaš ko je i šta je, (dakle srpskim patriotima ljudima koji se ne ustručavaju da kažu da su Srbi i da su se borili za Republiku Srpsku na častan način, bez obzira kako ih danas zvali i ponižavali)“.
Da pojasnimo, ja ne znam ko sam i šta sam i zbog toga zavidim srpskim patriotama koji su se časno borili.
Naravno ni riječi o Zecovima i onome što se dogodilo krajem jula 1992. godine.
Pa dragi moj Žarko i poštovana gospođo Trbojević, kada završite sa analizom mog autošovinizma, mojih frustracija, mojih nezadovoljstava i bolesnih konstrukcija tj. moje ispraznosti i nebitnosti, pozabavite se traženjem odgovora na uzbudljiva, simpatična, zanimljiva i nadasve važna pitanja:
• Ko je pobio nešto manje od 30 000 bošnjačkih civila od Novog Grada do Trebinja?
• Da li su ti koji su dozvolili i počinili ta ubistva heroji ili zločinci?
• Kakva je to ideologija koja stoji iza tih ubistava i koja i danas opravdava te zločine?
• Da li je moguće da nešto manje od 200 osuđenih zločinaca može da pobije 30 000 civila ?
• Zašto za ta ubistva nije niko odgovarao tokom ili neposredno nakon rata?
• Zašto su razni UNPROFOR-i i SIPA morali da hapse naše ratne zločince, a ne policija Republike Srpske?
• Zašto naši ratni zločinci ne pokazuju trunku kajanja kada izađu iz zatvora?
• Zašto se na RTRS o tome ne govori?
Mislim da su ova pitanja mnogo važnija od mene i mog psihičkog profila?!
