Kako su od nas napravili društvo nijemih posmatrača?
Zašto samo kukamo bez želje da nešto promjenimo?
Zašto je “mi to ne možemo” postao odgovor prije bilo kakve analize?
Zato što smo na dnu, ekonomskom, političkom i moralnom. I tu nas nisu dovele vlasti, tu smo se doveli sami. Doveli smo se pognutom glavom, ćutanjem i odobravanjem svih zala koja su nam se dešavala i koja nam jesu nametana. Ali, na primjer, Japanu su nametnute nuklearne katastrofe bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, pa je ipak za manje od 10 godina doživio “japansko čudo” – opšteprihvaćen ekonomski termin za ono što im se desilo, a desilo im se dobro. Da, nema smisla porediti se sa Japanom, oni imaju 17% obradivih površina, mi skoro tri puta više. A i Japanci su vrijedni, disciplinovani i organizovani. Sve što mi nismo.
Skoro pune dvije decenije od dejtonskog mira, mi smo potpuno dezorjentisani, opterećeni istim stvarima kao i prije Dejtona, ali se bar krv ne prosipa. Da li je izostanak krvoprolića nešto čemu se trebamo radovati? Ako jeste, ništa dalje dogurali nismo od primitivnih plemenskih zajednica, ali su one u prednosti, jer žive mnogo opuštenijim životom od nas.
U drugoj deceniji XXI vijeka mi nemamo intelektualne elite, izuzev onih samoprozvanih cirkusanata koje sa budžetskih jasala (čitaj: naših leđa) po kojekakvim, nepotrebnim, institucijama uživaju u životu. Uživamo li mi? Obzirom da se naš glas nigdje jasno ne čuje, obzirom na podršku istim ofucanim i izlizanim političkim facama, obzirom na nepostojanje stava o ničemu (ili pesimističnog ako ipak postoji), logično je da uživamo, nema drugog objašnjenja. Ili smo se ugušili nakon sunovrata na dno ove septičke jame, a niko nas o tome nije obavjestio.
