Idem u školu, treći razred gimnazije. Žao mi je što tu ustanovu pohađam u ovo gluvo doba, gluvih dana. Još više mi je žao što velika većina mojih školskih drugova, umjesto o normalnim stvarima, raspravlja samo o štrajku (koji je u jadnom pokušaju). I ja bih o tome pričao, ali čim ga se sjetim bude mi muka.
Iako su učenici jedini koji trebaju da se bune, profesorima se reže plata pa su se oni odlučili na ovaj korak. Sva sreća pa mi (učenici) ne primamo platu! «Jer mi smo ti koji smo najodlučniji! Mi smo najhrabriji! Mi smo najpametniji!» Ja ne znam ništa drugo osim toga da imam svoj stav. Na primjer, da štrajkujem zapalio bih se! Ali pošto sebe i svoju kožu volim više od bilo kakve ideje (iluzije) – valjda me još neko voli– obukao bih azbestno odijelo i ne bih izgorio! Tako da bi moj čin imao isti uticaj kao današnji štrajk – mazanje očiju Nezaposlenima.
Dok se bune dobro je, imaju snage! Nekad bilo, u doba Gvozdenog kancelara. Dok su ovo avangardna vremena pa su granice pomjerene. Pomjerili ih prosvjetari Republike Srpske svojim štrajkovanjem! Ne radimo, a radimo. Ovom avangardnom vrstom štrajka,sve moje ideje o jedinstvu i mogućnosti jedinstva sa bilo kim, pa čak i sa rodom rođenim su skočile u vodu i udavile se jer su im za noge bile zavezane vreće ispunjene pijeskom ideje avangardnog štrajka koje, po ko zna koji put pokazuju tu čuvenu srpsku slogu. Ljudi su složni iako oni koji štrajkuju preziru ove koji se nisu odlučili za taj potez, i obrnuto. A svi su sa iste kruške popadali, sa kruške svetog zanimanja iz vrta edemskoga!
Profesor je homo-sapiens isto kao i neko ko će sutra biti profesor. Čovjek koji nema volju ili hrabrost. Ili možda, ima obraz! Čovjek najsujetniji, a boji se. Da li se boji vlasti ili BožjihZakona (pošto je u Republiku Srpsku pristigao iz vrta edemskoga) ja ne znam, ali me živo interesuje.
Mislim da nema potrebe da se bilo ko imenuje, jer je u ovom slučaju subjekat mnogo manje bitan od predikata.
Gospodo prosvjetari koji ne štrajkujete, čestitam! Nadam se da ste uvidjeli činjenicu da su u ovoj državi danas, sutra i za godinu dana rijetki oni koji su uopšte i zaposleni. Ja živim u nadi – iako bolje upućeni tvrde da se bojite! – ilaskam vam i tvrdim da niste u štrajku zbog toga što posjedujete Obraz (to sam shvatio jer radite u Obrazovnim ustanovana). Na stranu to što se vlast igra mačem od Margaret Tačer, pa siječe plate kao majske koprive. Činjenica je da je vlast zaigrana već 21 godinu, i to na stranu.
Ja znam da je vaše zanimanje sveto, ali od izlaska iz vrta edemskoga malo ko od vas i vaših kolega je zaslužio da se vrati u isti. To su oni koji nad učenicima imaju svu moć i ovlaštenja pa se ušute kada neko odluči da im olakša novčanik. Matej kaže: «Ne sudite da vam ne bude suđeno!» ali zašto se voditi time kad je to samo neki Matej. Niko nije kao vi, jer Mateju niko nije rezao platu; znam da to u sebi govorite. Nemojte, molim vas, krivi ste! Mučili ste i mučite, rijetki su oni koji nisu i ne muče.
Stradalnici i mučenici govorite, govorite! Mrmljajte kroz zube jer još samo na to imate pravo! Sujeta čini čuda. Duše, zaposlene!
http://djidjobl.blogspot.com
