Ovih dana se više nego ikada govori o onoj tragičnoj i tužnoj strani novinarskog posla, i opasnostima koje ono nosi sa sobom. To je rizik sa kojim se svaki od njih (neću da kažem nas) morao suočiti prilikom odabira svoje životne profesije. Sjećam se komentara kada sam srećna saopštila čime želim da se bavim u životu. „Znaš li da novinari najkraće žive?“. „Hoćeš da te neko ubije?“. „Čuj da me ubije“, kontala sam ja. A ovu zamisao o kratkom životu sam u startu odbacila. „Ma ja ću da se bavim kulturom, ko je od toga umro?“.
Nije niko umro od kulture, ali je ona sama na izdisaju. Nema tu mnogo toga da se kaže, izvještava, a ni načina da se od toga živi. Tužno, ali istinito! A istina je jedan od osnovnih postulata tog istog novinarstva. Traganje za istinom. Saopštavanje istine. Otkrivanje činjenica. Ko to nije htio, mogao, znao, nije trebao ni da se hvata u koštac sa profesijom. Da, da, znam, pametujem ja koja sam novinar samo po onome što mi na diplomi ispisaše.
Ispričane su mnoge priče o tome, o nedostatku objektivnosti, spinovanju, novinarima i medijskim kućama u službi neke političke partije. Ali služe objektivno, nema šta? Zadovolje oni onu koncepciju da upitaju i „drugu stranu“ ali baš onog predstavnika za kojeg znaju šta će im reći, a oni opet to uobličiti da bude podobno i pogodno. No, nije mi ni to misao vodilja, nije to ono što me tišti!
Tišti me činjenica da se novinari (koji bi trebali da budu pokretačka snaga ovog društva) tako malo bore za sebe i svoja prava! Izvještavaju o firmama koje duguju novac radnicima, dok oni sami nisu primili poslednje tri plate. Pišu o eksploataciji na tržištu rada dok oni godinama rade kao honorani radnici. Pišu o nepodobnom zapošljavanju dok im je urednik neko ko je fakultet vidio samo na fotografijama. I sve to trpe, dok ispravljaju nečije tuđe krive Drine.
Kako onda da očekujemo da utiču na svijest građana, javno mnjenje, društvo? Kako kada su sami obespravljeni, a vrlo mali broj njih poduzima nešto da to promjeni? Razumijem da nije pametno busati se u prsa sa nekima mnogo jačima, ali gdje počinje pravda, a prestaje strah? Gdje je ono novinarstvo o kojemu su nas učili?
Razumijem i da ja mogu da napišem bilo šta, jer od toga ne živim. Nemam urednika koji će me cenzurisati. Ali, ne primajući plate ne živite ni vi!
S druge strane, ljudi ni na koga neće lakše pljunuti nego na novinara. On je univerzalni krivac za sve. On je svima trn u oku. Ljigavac, gnusan, svugdje se gura! Da vas podsjetim to su ljudi koji žive isto kao i vi, ponekad i mnogo teže. To su ljudi koji moraju da pognu glavu dok neko šara njihove tekstove! To su ljudi koji moraju da trpe činjenicu da se njihovo znanje trivijalizuje, a njihov posao je dostupan svima. I oni sami su zaboravili da se bore za sebe, pa ih više ne zanima istina o onome ko su i šta predstavljaju? Volontiraju, dok se drugi bogate! I još o tome ćute!
