Питамо се шта се дешава у свијету. какава је то криза да ли она заиста постоји, шта је са Републиком Српском, колико је нас све ово погодило?
Немогуће је данас бити грађанин Републике Српске, а не примјетити да народ тешко живи, плате касне, цијене расту, презадуженост кредитима је огромна, а могућности су све мање. Није било тако давно када је обећан бољи живот грађанима Републике Српске.
Данас од тога нема ништа. Чини ми се да је дошло вријеме да се сва природна добра претварају у мртви капитал, да фабрике не постоје, да индустрија нема готово никакве шансе за опoравак.
Све већи је број незапослених, а и они који имају ту срећу да раде са зебњом очекују шта ће се десити хоће ли остати на послу и добити своју плату или ће их прогласити вишком. Истина чији смо свакодневни свједоци је болна, дешавају се ужасне ствари, радници у борби за своја права почели су да оболијевају и умиру, самоубиства због презадужености и немогућности опстанка у оваквим условима су све чешћа.
Није било потребно дуго чекати потврду да је Влада Републике Српске неефикасна и неспособна да одговори изазовима који су стављени пред њу, прве приходе од ПДВ у 2006. години, којима се нагло повећао буџет приписала је себи као личну заслугу, а у наредној години продала оно што је годинама грађено и стварано. На кратко вријеме Влада РС створила је у јавности слику о себи како је успјешна, а послије тога већ пред првим изазовима занијемила. Било је готово немогуће и замислити да ће се оснивањем Инвестиционо развојне банке РС средства од приватизације стратешких предузећа дијелити по породичним, кумовским, пријатељским и ортачким линијама, а не за подстицај привреде, малих и средњих предузећа, пољопривреде, отварања нових радних мјеста, што потврђују и оставке директора ИРБ.
Оно по чему не заостајемо за Европом, а ни свијетом је рецесија која се у великој мјери осјети и готово сви су нервозни и забринути, осим оних који су добили милионске кредите и права на концесије, а народу је остало још само да очекује порез на ваздух.
Мјере које је Влада РС предложила за ублажавање негативних ефеката свјетске економске кризе у пракси су се показале као каталог жеља, без икаквог систематичног приступа. Ово је типичан примјер и образац рада ове владе, без концепције, без циља и без знања, па је криза добро дошла као изговор за свакодневну проблематику:
Посао – нема због РЕЦЕСИЈЕ; мање плате – због РЕЦЕСИЈЕ; нема стипендија – због РЕЦЕСИЈЕ; откази – због РЕЦЕСИЈЕ; свакодневни штрајкови – због РЕЦЕСИЈЕ; смањене плате здравственим радницима – због РЕЦЕСИЈЕ; нема повећања пензија – због РЕЦЕСИЈЕ; итд – због РЕЦЕСИЈЕ!
