“Рекох ли ја“…. „Знао сам ја“….и сличне реченице доминираће у постизборним данима на свим мјестима по којима се креће, на хладноћи шири а на врућим темама скупља ово наше бирачко тијело.
И наравно, одмах ће кренути и критике на рачун нетом изабраних.
И сљедећа реченица, типична за наше услове, гласиће „ А да се мене питало“…
А свакога од нас се барем овако, с мјене на уштап, пита.
Свако од нас има пуно право да једном у двије године уђе у кабину, из себе истисне и на папир пренесе то шта би радио када би га се питало.
Ипак, признајмо да исувише често знамо све о свему, али углавном накнадно, када све већ прође или се већ догоди без нашег свјесног неуплитања.
Признајмо сами себи да од нас нема бољих генерала послије изгубљене битке, ни бољих фудбалских селектора послије дебакла, нити већих патриота послије капитулације…
Будимо људи (иако смо Срби) па признајмо да волимо изигравати „генијалце“, али веома спремне да се одмакну од сваког тежег посла, „како не бисмо сметали“.
И како волимо да тек послије завршетка тог посла филозофирамо како бисмо ми то много боље урадили, само да се нас питало.
Зато и основни проблем изборног процеса лежи у објективној, техничкој немогућности да се сви нађемо на изборним листама, и да изложимо оно што бисмо рекли када би се нас питало.
Али опет, није тачно да нас не питају. Свакога дана нас неко моли, вуче за рукав и преклиње да изађемо на изборе.
Ево, и ја то овога пута чиним, али не да бих вас на било шта наговарао, већ просто из потребе спријечавања да једна четвртина изашлих постане натполовична већина коју би се убудуће све живо питало.
Посебно ако ту натполовичну већину чине збринута родбина и партијски рођаци којима овакво стање и те како одговара.
Дакле, хоћемо ли изаћи, или ћемо се препустити навици да накнадно паметујемо?
Хоћемо ли оправдање за неизлазак опет потражити у оном легендарном „ебе се мени, мени ни из џепа ни у џеп“ ?
Јер, мени се све нешто чини да и наши џепови добрано зависе од приче која се тамо изабере.
И да је далеко најлошија и најопаснија теорија по којој се опште незадовољство најефектније исказује појединачним неизласком на изборе.
Јер, да ли нам је стварно свеједно колико ће све око нас бити Давидово, колико царско, а колико спа`ијско ?
Немојте, `љеба вам, сад и опет о ономе како нема програма и нема за кога гласат…
Општеприхваћеног Месије факат нема, али ме не можете убиједити да су међу хиљадама људи на листама све сами покварењаци и алави гадови гладни власти и државних јасала.
Па ваљда ту има бар неколико честитих и добронамјерних људи из ваше родбине и комшилука, који нешто или знају или умију. Неће ваљда бити да смо сви генерално будале и незналице.
Осим ако проблем није управо у томе што су то људи из фамилије или комшилука ?
Размислите о макар теоретској могућности да их на тај,па макар и „лото“ начин, све потрефимо и изаберемо.
Оваква могућност ће збиља остати у домену теорије,све док ми сами у свему будемо тражили длаку у јајету, а што редовно доводи до обрнутог резултата.
Можда нам се једном и посрећи.
Можда изаберемо оне који би нам направили и толико жељене програме, а нарочито оне који би донијели одлуку да се општи и локални избори споје у једне, како се не би одржавали сваке двије године посвећене тек пукој куповини социјалног мира до сљедећих избора и обнове мандата…
Немојте, дакле, бити стиднице, већ изађите на изборе. Нема се шта изгубити, а ништа и не кошта.
Уколико не гласате, ред би био да се идуће четири године браните ћутањем, јер ничим нећете моћи доказати да вас нису позивали на изјашњење.
